O ljudima koji su uspostavili standarde na muzičkoj sceni
PRIČA O TRI ASA
Prošlonedeljna „PRIČA“ (Festival „Priča) je odličan povodom za priču o asovima i doajenima srpske muzičke scene Dejanu Cukiću, Đulu Van Gogu i Zoranu Marinkoviću Marinku, koji su, svako na svoj način, i promoteri određenih pop kulturnih vrednosti i u skladu sa tim određenog načina života
Dejan Cukić je na muzičku scenu Beograda, Srbije i Jugoslavije stupio ranih osamdesetih sa grupom „Bulevar“, društvo sa „Krsta“, okupljeno u jedan bend nabijen odličnom sviračkom energijom koji je tražio svoj izraz u vreme dominacije tzv. novog talasa, koji je žario i palio tadašnjom srpskom i jugoslovenskom scenom,. Par singlova, dva odlična albuma i dva hita „Nestašni dečaci“ i „Trenutni lek“, pesme koje se još uvek pamte. Grupa se raspala ’83. godine, a razlog, uobičajen u to vreme za nestanak mnogih sastava, odlazak jednog ili više članova u vojsku. Cukić se pored muzike uspešno bavio rok novinarstvom, prevođenjem, a sredinom osamdesetih je sarađivao sa Bajagom i njegovim „Instruktorima“. Krajem osamdesetih je došlo vreme da okupi i svoj „SPORI RITAM BEND“ koji traje pune tri decenije. U teškim godinama raspada zemlje, ratova, nesebično se zalagao za određene standarde u rok biznisu kod nas i očuvanju muzičke scene. Postao je pravi predstavnik POP zvuka u najboljem smislu te reči, izdao više albuma i ima zapažene radijske hitove, obrade drugih izvođača, a zaslužan je što je bar na trenutak na našu scenu vratio Džonija Štulića i sa njim u duetu snimio jednu pesmu. Pravi fan i podržavalac POP kulture na ovim prostorima traje još uvek sa puno energije i ljubavi, u šta su se nedavno i Čačani uverili na Gradskom trgu.
Đule Van Gog je sigurno najbolji učenik velikana sa početka osamdesetih, rođenog brata Ljube Đukića („Električni orgazam“) i Milana Mladenovića (EKV) uz koga je rastao, kome se divio, od koga je učio i sa kojim se družio. Đule se pojavio sredinom ’80-ih kao bubnjar grupe „Van Gog“, a ubrzo je zauzeo mesto pevača, gitariste i lidera grupe, naravno i autor je obimnog opusa grupe. U ratnim devedesetim Đule je značajan što je uspeo da održi visoke standarde na muzičkoj sceni i uspostavi nove kod veoma mlade publike u poplavi turbo folka održi interesovanje za r’n’r i što je najvažnije, bez ikakvih problema i specijalnih zahteva održava velike i uspešne koncerte, kako u velikim gradovima, tako i u malim mestima. U Čačku su ’90- ih godina koncerti „Van Goga“ bili sinonim za dobro organizovanu i realizovanu rok svirku. U toj, možda i najuspešnijoj fazi u grupi je svirao i Čačanin Aleksandar Barać. U teškim vremenima je Đule uspeo da i ostalim muzičarima pokaže da je moguće ostvariti visoke, svetske standarde kad je u pitanju produkcija svojih izdanja, vizuelni identitet benda, spotovi, reklama, svirka i svi ostali prateći aspekti muzičkog posla. Đule je godinama vredno učio od starijih i najvećih, a onda je i ostalima postao uzor, možda ne toliko kao autor, ali sigurno kao izuzetan profesionalac i čovek do kraja odan rokenrolu, u to se mogla uveriti i čanska publika.
Zoran Marinković Marinko je posebna priča po mnogo čemu. On je uspeo u jednom malom mestu Gornjem Milanovcu sa članovima „Bjesova“ i gotovo pred sam raspad Jugoslavije i na početku sumornih devedesetih da podigne visioko zastavu, ne mržnje i sukoba, već ljubavi, one istinske i prave . Uspeo je i traje, postao je kamen temeljac jedne nove kulturne vrednosti, oko koje se okuplja znatan broj poštovalaca. Ulio je veru mladima da se za svoju ideju valja boriti u teškim, gotovo nemogućim okolnostima za umetnost i kulturu u današnjoj Srbiji, pogotovo u malim mestima. Likovni umetnik po obrazovanju, filmski i video stvaralac, pleni snagom ideja, čvrstinom i upornošću da sve zamisli i visoke standarde ispuni i realzuje, šireći ideju ljubavi i zajednice sa onima koji su spremni da prihvate vrednosti umetničke i životne koje je on živi celim svojim bićem.
Izuzetno je važno da se Čačani upoznaju i druža sa ovakvim asovima (zahvaljujući festivalima koji postoje u Čačku) koji nisu važni samo po svom muzičkom stvaralaštvu, već i po tome što su uspostavili određene visoke životne i umetničke standarde.
Dušan Darijević
Foto: Branko Utvić i Ivan Matijašević
