ФИЛМСКА КРИТИКА
КОЗЈЕ УШИ НАШЕ СТВАРНОСТИ
О филму “Козје уши”, редитељско-сценаристичког пара, Марко Костић, Владислава Војновић. Улоге: Горица Поповић, Никола Којо, Милица Спасојевић, Павле Марковић, Сергеј Трифуновић, Воја Брајовић и други
Дом културе, Филмски и видео програм од 08. до 10. маја
Пише: Душан Даријевић
Шта је то данас филм за децу у Србији? Какав свет смо оставили нашој деци, шта то виде око себе?
Бројна питања се намећу након гледања филма “Козје уши”, сјајног сценаристичко-редитељског пара: Војновић – Костић. Некада су у Југославији филмови за децу и младе били чест и радо гледан филмски производ, који готово да је нестао у добу након ратова и у време транзиције. Шта једно пропало и многим сумњама и питањима расточено друштво може да понуди једном специфичном и суптилном филмском жанру? Друштво након ратова, огрезло у ратне злочине, сиромаштво, безперспективност, са опустелим селом, старима који брину о унуцима, остављеним од својих родитеља који су без своје деце отишли да траже срећу у неком бољем свету. Све набројано је декор за једну топлу људску причу за децу и одрасле о једном сналажењу, боље рећи несналажењу да се преживи у једном банатском селу, негде уз румунску границу, ових дана овог нашег “мусавог” века. Замишљен као дечји филм о одрастању у тешким временима данашњим “Уши” су једна драма и комедија о наравима, времену “грбавом”, у ком Стојанка (феноменална Горица Поповић), бунтовница из “68, сада скоро полуслепа, нема новаца да оперише катаракту, тражи начин да, уз своје козе и киропрактику коју вешто примењује, одхрани и изведе на прави пут своју унучад, коју је првенац, син Арсеније оставио да причува, док он не донесе паре из Беча за нову кућу. Нова кућа је само пусти сан, као и нови кров, стари прокишњава. Нема пара ни за шта, ни за унукине нове оригинал “најке” и опрему за стрељачка такмичења, ни за операцију катаракте. Једине “уши” за све Стојанкине муке и дилеме су оне козје, од њене љубимице козе Тиле. Једино њој Стојанка може да се повери, а коза “саветује”, подучава већ полулуду немоћну, а предобру старицу. Али није то нека тешка драма без обзира на тежину ситуације. Горица Поповић вешто, са пуно духа и стила, креира лик данашње, не мајке већ БАБЕ ХРАБРОСТ. То је онај комични елемент који спаја озбиљност ситуације са врцавим духом наших људи за које не постоји нерешива ситуација и који су у годинама “које су појели скакавци” научили да преживљавају упркос свему, а помоћ долази увек са неочекиване стране. Низ комичних ситуација и смех до суза у којима поред Стојанке и њених унука учествују и сеоски поп (одлични Никола Којо), поштар, пописивач стује, (ефектна минијатура Сергеја Трифуновића), ловац – ратни злочинац – високи официр (Слободан Ћустић). Сазнајемо ми ту свашта и о нашој јунакињи, која и није баш нека цвећка, али је тако драга и пратимо њен трновит пут након пропале револуцје “68. Пуно духа и смисла, прича која “сврби” и низ друштвених тема, попут насиља у породици, односа према ратним злочинима, однос према старима, миграција младих, живот на селу, које попут “лешева из ормара” испадају током весело-невеселе приче, али испричане на прави начин да испуни срце и деци и старијима, уз смех до суза и обавезни срећан крај. Као у некадашњим бајкама које смо изгледа сви заборавили, као и оно у “ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ”.
Обавезно у биоскоп, “Козје уши” то заслужују, а тренутно у Дому културе овај дивни филм можете одгледати уз најбољу могућу пројекцију са савремене (“гостујуће”) опреме београдског приказивача филмова.
