Разговор са директором Галерије у Шиду и ауторком изложбе „Последња деценија Саве Шумановића“. Изложба ће у УГ „Надежда Петровић“ бити отворена до 20. маја.
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
Галерију „Надежда Петровић“ у Чачку и Галерију слика Сава Шумановић из Шида повезују љубав према уметности и поштовање према великим уметницима и ентузијазам, рекла је Весна Буројевић, приликом отварања изложбе.
Судбина Саве Шумановића је вишеструко везана за Шид, Ви о томе знате много више?
– Сава Шумановић је рану младост и последње године живота провео у Шиду. Потиче из угледне грађанске породице која је била изузетно напредних схватња. Сви су били школовани, сви су имали неке функције на друштвеним лествицама, а Сава Шумановић је био син јединац у широј породици. Ми то тако кажемо у Срему.
И тај син јединац је требало да постане правник и све су у том правцу родитељи предузели. Кад је матурирао изјавио је да жели да постане сликар. Ни данас људи нису срећни кад им се деца определе за уметност, међутим њега је породица подржала у сваком сегменту живота и стваралаштва, и омогућила му идеалне услове за рад, школовање и боравке у Паризу, боравио је у Булевару Монпарнас, где му је архитекта средио атеље, како да му пада светлост по његовој жељи, све… А када се вратио у Шид, био је ослобођен свих других обавеза, потпуно се посветио стварању. Зато је могао за тих десет година да наслика 600 слика, да то буду врхунска дела, да приреди изложбу 1939, као најзначајнији догађај за тих десет година, са 410 дела на Новом универзитету у Београду и то је стварно био спектакл, нешто што се више није поновило. Међутим, изложба је отворена 3. септембра, на дан почетка Другог светског рата, који је све покварио па и узлазни пут Саве Шумановића, који је себи обезбедио место у Паризу, јер је међу бројним великим уметницима, успео да се истакне и да га ликовни критичари примете. Када је требало највише да ради и посвети се сликарству, њега је задесио рат. Када Шид улази у НДХ он престаје да се потписује, као да укида самог себе из света који ствара. Као да је предосетио шта ће му се догодити. И наравно, прво је нестао са света слике, да би затим заиста нестао са овог света.
Како су сачуване толике слике у ратним околностима?
– Његова мајка је сачувала слике, јер ту не само да је био рат, него и Сремски фронт до 1945. године, гранате су непрекидно падале. Све слике је ставила у ормане, обложила их јорганима, разним материјалима, само то јој је остало од сина јединца. У то време сликарство никога није интересовало и то је била срећа. Целу збирку од 417 слика и кућу, у којој је био Срески суд, поклонила је нашем граду, тако да је Сава Шумановић опет остао у свом граду, у својој кући, а Персида Шумановић је својом упорношћу и мудрошћу успела да обезбеди да се отвори и његова галерија.
Основне карактеристике Шумановићевог дела?
– Ако причамо о последњој деценији, Сава Шумановић је стварао у циклусима. Његови најпознатији циклуси су „Повраћај шидским баштама“, „Повраћај шидским сокацима“, „Шидијанке“, „Дечји ликови“. Теме које се издвајају су пејзаж и акт, сматра се нашим најбољим колористом, он је као сликар светлости неприкосновен, сликар снегова, његови зимски пејзажи су нешто посебно. Сликао је сликарским ножем, не четкицом. Занимљива је прича и о актовима, о којој пише у свом аутобиографском тексту за изложбу 1939. Када је дошао из Париза, првих пет година није могао да нађе модел за акт, нико није хтео да му позира. А онда се 1935. појавила Ема, Словенка која је пристала да му позира и тако је настао циклус „Шидијанке“ или „Купачице“ и то је један грандиозан подухват. Управо овај циклус ћемо изложити у једном простору 4. маја у Шиду. Последње што је насликао је триптих „Берачице“ , то је дирљива прича, на којој се просто чита предосећај краја и трагедије која га очекује у животу. Дванаест младих жена носи корпе препуне црног грожђа, у позадини се назире зрело жито, то су слике препуне хришћанских симбола.
У претходном периоду значајни су његови одласци у Париз, сусрет са савременом уметношћу, разумевање свега тога, јер, одлазили су и други наши уметници, али нису умели да се уклопе. Ту се упознао са одјецима кубизма, конструктивизмом Андреја Лота и то је оно са чим смо ми, наша уметност, преко Саве Шумановића постали савремени и пошли у корак са светом. Његов „Пијани брод“ је можда најзначајније дело прве половине 20. века у српској уметности. Поред тога што је био велики и марљив уметник, био је и изузетан човек.
Како се котира Сава Шумановић у европском сликарству?
– Нажалост, нисмо се потрудили да га представимо у Европи. То је наш будући задатак за који се припремамо. Он се сам представио када је боравио у Европи, његове слике су коментарисане, репродуковане, дружио се са највећим уметницима, и много је прича о том времену и колико је био савремен и модеран. Некако се догодило да Шумановић никада није самостално престављен у иностранству и то је наша велика жеља. Моја жеља је да са нашим Министарством културе направимо изложбу у Француској.
