Награда за истраживачки рад примењен у кореографији “Са Овчара и Каблара” додељена је Зорану Јевтићу, кореографу КУД “Дуле Милосављевић Желе” на 18. Републичкој смотри културно-уметничких друштава Србије, која је одржана 25. и 26. фебруара у Чачку, у организацији Града Чачка и КУД “Дуле Милосављевић Желе”. Ово му је прва награда за кореографију, коју Савез аматера Србије додељује сваке друге године најуспешнијим фолкорним радницима.
Више од 1.200 учесника из 17 друштава из целе Србије, који су прошли квалификационе окружне смотре, наступило је на великој сцени Дома културе. Смотра је бијенална и имала је такмичарски карактер. Учеснике је оцењивао жири који су чинили кореографи: Србољуб Нинковић из Београда, Миле Огњановић из Новог Сада, Слободан Ђурић из Београда, Јасна Бјеладиновић, етнолог и Мира Дробац, етномузиколог, обе из Београда.
У категорији фолклорни ансамбли, прву награду освојио је КУД “Севојно” из Севојна, другу Ансамбл “Вила” из Новог Сада, а трећу КУД “Бранко Цветковић” из Београда. У категорији салиста најбољи је био певач КУД-а “Ђидо” из Богатића, а награду за кореографију освојио је Зоран Јевтић из Чачка. Кореографију “Са Овчара и Каблара” извело је 14 парова, а сваки његов успех је уједно и успех фолклорног ансамбла КУД “Дуле Милосављевић”, без којих, каже наш саговорник, не би могао да оствари своје идеје, зато је свима захвалан на поверењу и сарадњи.
Јевтић је на Високој пословној школи струковних студија у Кикинди, која једина има смер Васпитач за традиционалне игре, дипломирао на теми “Игре и мелодије игара из чачанског краја”. Суштина овог рада темељи се на његовом вишедеценијском искуству и истраживачком раду, пошто се већ 25 година професионално бави кореографијом, и последњу деценију и истраживањима.
-Поред игара, прикупљао сам и мелодије из овог краја и народне ношње, значи, материјално и нематеријално културно наслеђе. Награђена кореографија је премијерно изведена на овој смотри. Оно по чему се разликује, то су игре, костими и песме из периода између два светска рата. У стил игре, песме и начин извођења је дубоко усађена душа народа који живи у овом поднебљу, како наводе сестре Јанковић у осмој књизи “Три генерације народних игара”. Оно што карактерише стил игре из чачанског краја је чињеница да се Чачак налази на самој граници Западне Србије и Шумадије, тако да се утицаји у извођењу игара и песама преплићу – истиче Јевтић, цитирајућу етнологе.
“На стил игре утицало је више фактора, међу њима географски положај Чачка и миграције становништва. Може се закључити да у стилу игре не доминира оштрина и снага покрета, као што је случај у Западној Србији, нити мекоћа и окићена игра, које одликује Шумадију. Основни играчки образац се игра на безброј начина: преплетима, заплетима, поскоцима. треперењем, варалицама, уситњавањем или усложњавањем корака у једном такту, оплитањем, гажењем на тло, углавном целим стопалом, опуштеним скочним зглобом, тако да се из превоја или средине скочног зглоба добија та лакоћа и лепршави стил игре”…
З.Л.С.
(Цео текст у најновијем броју „Чачанског гласа“)
