MISIJA KOJA TRAJE – ČETIRI I PO DECENIJE DOMA KULTURE (10)
U TAMI DISKO KLUBA
Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka disco u holovima Doma kulture bio je centralno mesto okupljanja mladih u Čačku. Emocije ispunjavaju sećanje na taj period.
Piše: Dušan Darijević
Početak sedamdeseth godina obeležava doba prosperiteta i napretka u tadašnjoj SFRJ. Život mladh u to vreme i način njihove zabave ne razlikuje se mnogo od žvota njhovh vršnjaka u evropskim metropoloma. U to vreme u Beogradu, ali i drugm velikim gradovima Jugoslavije, nastaju prve velike diskoteke, najatraktivnija mesta za zabavu mladih. Nova moda polako dolazi i u provinciju. Čačak dožvljava ekonomsku ekspanziju i veliki porast broja stanovnika. Dom kulture na početku ’70-ih postaje simbol napretka i opšteg društvenog razvoja. Pored brojnh kulturnih i zabavnih sadržaja, od samog početka rada ove ustanove značajno mesto imaju programi za mlade i naravno, u okviru toga, disco večeri.
U početku, daleke 1971. godine, disco se, u okviru programa LINST, održavao u prostoru koji danas koristi Gradska biblioteka. Prvi DJ je danas poznati fotograf Slobodan Pajić Pajo… Kao letnja bašta korišćen je deo platoa Doma kulture. Početna idila ne traje dugo i nakon pauze od nekoliko godina disco se seli u holove Doma kulture, tačnje u srednji i gornji hol. Paja je zamenio Mirolav Konstantinović Kosta, a u drugoj polovini ’70-ih, Kostu zamenjuje harizmatični Petar Panić Šule. Negde u isto vreme stiže i prava pravcata disko kugla, simbol popularne zabave, koja i dan danas stoji u srednjem holu Doma kulture i podseća na slavne dane disco ere. Disco večeri su se održavale subotom i nedeljom, petkom ređe, zbog termina za pozorišne predstave. Kasnije, početkom ’80-ih je uveden i četvrtak kao dodatni termin, a praznicima je bio aktuelan i petak. Radno vreme dugo je bilo od 20:00 do 22:00 časa. Tačnije, u disco se ulazilo negde oko 19.30, a izlazilo desetak minuta pre 22:00, zbog polaska poslednjeg autobusa za prigradska naselja, kojim su se kući vraćali brojni posetioci, ali i neki od zaposlenih u Domu kulture.
U to vreme glavno sastajalište mladih Čačana bio je Gradski trg. Tu se dolazilo pre i posle škole, a glavna su bila okupljanja vikendom, kada se na trg sjati bukvalno čitav grad, a znalo se i gde ko stoji. Pored čuvene Fruške gore bili su rokeri i Biskina ekipa – klinci koji su uglavnom živeli oko Borčeve hale i na Keju, redovni posetioci rok koncerata i košarkaških utakmica. Tu, odmah, na donjem delu trga, pored čuvenih stepenica, gde se sedelo i „blejalo“ parkirani su i prvi motori ozbiljnije kubikaže koje su vozili Mileta Nosonja, Dule Marković, Mile Hipik i drugi. Pored besnh mašina bio je tu i čuveni MZ i poneka češka Jawa, skromne, ali uglavnom pouzdane mašine iz istočnoevropskih zemalja, u skladu sa standardom većine mladih u to vreme. Pored prodavnice PGP-RTB-a stajali su čuveni „ertebejci“, šarolika ekipa, uglavnom sastavljena od onih sa periferije i mlađih. Obesniji momci su imali svoje pozicije uglavnom na gornjem platou Doma kulture, pored sadašnjeg naučnog odeljenja Gradske biblioteke. Vreme do ulaska na disco ispunjavale su i gotovo obavezne „pripreme“ u čuvenoj pivnici „Zelengori“ ili na popularnoj „Sušari“. Išlo se i na klupice u park, ili u „vinograd“ ili „hipi dolinu“, kako je ko već zvao prostor iza Doma kulture. U discu se nije prodavalo nikakvo piće, a ponekad se i nešto moglo uneti, uglavnom „unučići“, ako ih prošvercujete pored agilnih čuvara Miluna i Mića. Bilo je i pokušaja da se na razne načine uđe „onako“.
Disco u Domu kulture opstao je u dužem vremenskom periodu zahvaljujući i činjenici da je bio bezbedno mesto za mlade u prostoru gde se subotom i praznicma okupljalo i više od hiljadu ljudi. Veći incidenti bili su retka pojava. Tu ne računamo gotovo obavezni obred „inicijacije“, za one koji su tek počeli da dolaze na ovo mesto, mogućnost da vam neko od lokalnih dripaca u najvećoj gužvi, u srednjem holu, gde se igralo, prisloni cigaretu uz stražnji deo tela, iščekujući vašu reakciju, uz obavezni komentar „Šta je padavičar, imaš problema?“. Mlađi su se klonili ovakvih protuva i kad je trebalo, tražili zaštitu starijih. Ponekad je bilo, ali samo ispred Doma kulture i žestokih, masovnih tuča, ali gotovo nikad u samoj zgradi. Za same klince disco je bio ogroman mitski prostor u mraku, prošaran svetlima disco kugle i svetlosnim efektima. Gužva i zagušljivost kao da nikome nisu smetali. Srednji prostor je bio ispunjen igračima medju kojima su dominirali ljudi poput Steva Lepka, sa osobenim pokretima i načinom igre i Čekerom koji je zabavljao prisutne svojim egzbicijama. U desnom ćošku, ispod Šulovog pulta, okupljala se rok ekipa koja je skakala i vrištala kada je na red dolazio obavezni polusatni rok blok. Inače, sada sa distance se može zaključiti da je Šule kao DJ imao poseban stil. Veče je delio na nekoliko posebnh celina. Obavezni su bili hitove sa top lista, poput Rasputin, Born To Be Alive, Knock on wood, I Can’t stand the rain. Pratli su se i rok hitovi tog vremena: Bastard – Ian Hunter, MySharona – The Knack, Tusk- Fleetwood Mack. Središnji deo večeri bio je za ples, laganice uz koje je „pucao“ lastiš: Elton John- Sorry Seems To Be The Hardest Word, C’est La Vie- ELP, Uspavanka od Suncokreta. Mladić bi u tim trenucima čvrsto uz sebe stiskao svoju lepšu polovinu, ili je devojku vodio u mrak gornjeg hola, uz nežnosti u prostoru gde su se ostavljale jakne, pored ogromnh prozora. Oni usamljeni, ali i igrači, izlazili su da se rashlade napolju. Završni, omiljeni blok pripadao je starim i novim rok hitovima, pažljivo biranim: Satisfaction, Alabama song, T.N.T. Hey Tonight. Nakon ove poslednje svetla su se palila, ništa se od dima i isparenja nije videlo, svi su se polako razilazili kućama, ili su išli u park i na Moravu da dokrajče veče. Za najupornije je ostajalo vreme za burek na Autobuskoj stanici.
Petar Panić Šule je bio totalno neobična pojava za Čačak tog vremena, plavokos sa „šerpa“ frizurom u stilu pokojnog Brajana Džonsa, besprekorno, a ponekad i provokativno odeven. On je imao svoj poseban deo, koji se nalazio sa leve strane gornjeg hola i u taj prostor mogli su da uđu samo „izabrani“. Mesto za pultom mu je davalo odličan pregled sizvisine gornjeg hola, savršeno je osećao reakciju publike i „dolivao ulje na vatru“ kad je trebalo. Nije mnogo eksperimentisao, išao je na sigurno na velike i proverene hitove, kombnujući odabrane stvari i novitete, disco, soul &fanky, rock, pratio top liste. Nije bilo mnogo domaće muzike, taman koliko i kad treba. Pesme je ponavljao, hitove forsirao, a nekad i preterivao sa tim, tako što je neke pesme „vrteo“ desetak i više puta za veče. Imao je nekakvu harizmu i po tome je zapamćen. Pratila ga je tužna sudbina, a zauvek je napustio ovaj svet 1984. godine. Pored osećaja za muziku, bio je i zapaženi glumac amater.
Početkom ’80-ih, disco praznicma i subotom traje do 24:00. Sa prvim kafićma u gradu opada i interesovanje, a ubrzo i prestaju redovno da se održavaju disco večeri koje su potpuno i prestale oko polovine ’80-ih. Posle Šula, bilo je i drugih koji su nastavili njegov posao, ali sve je postalo samo bleda senka onog zlatnog doba, kada je disco bio mesto okupljanja za mnoge generacije, a i danas se mnogi sećaju sa nostalgjom tame u disco klubu.
Srećom, ostalo je i nešto od foto zapisa hroničara tog vremena i zahvajujući fotografijama, pre svega Dragana Albića Biske, Dragana Gana Todorovića, Koča Darija. Nostalgiju pokreću fotografje na kojima su gradske face: Biska, Mele, Dule Marković, Čeker, Cile i mnogi drugi, znani i neznani.
(Nasaviće se)
Korišćene fotografije iz lične arhive: Zorana Zindovća, Miroslava Darijevića i Slaja Radojevića.
