На данашњи дан, 2. фебруара 1996. године, умро је Славољуб Стефановић Раваси, српски телевизијски и позоришни редитељ.
Рођен је 29. јуна 1927. године у Чачку. Уз брата Синишу Равасија, који је аматерски играо у комадима Абрашевића, заиграо је на сцени са пет година. Пошто је рано изгубио родитеље, детињство је провео уз брата и снаху Љубицу, такође глумицу, па је врло рано показао наклоност према драмској уметности.
Након завршетка студија на Академији уметности у Београду, одлази на Косово и Метохију у Покрајинско народно позориште у Приштини, где режира низ представа у Српској и Албанској драми. Представа „Сви моји синови“ Артура Милера била је његова прва поставка, а убрзо ће на сцену поставити дела „Човек који није постојао“ Јосипа Лешића, „Без трећег“ Милана Беговића и Молијеровог „Тартифа“. У Београд се враћа 1958. године.
Пише сценарио по Нушићевој драми „Кирија“ и режира прву телевизијску драму на Радио-телевизији Београд (1959). Потом ће уследити режија дуодраме „Пукотина раја“ са Олгом Спиридоновић и Михајлом Викторовићем у главним улогама и бројна друга остварења. Био је изузетно плодан стваралац − сценариста и редитељ. Режирао је 84 телевизијске драме и телевизијске серије. Најпознатије су: „Код судије за прекршаје“ (1966 – 1968), „Волите се људи“ (1967), „Баксуз” (1969), „Хроника паланачког гробља“, по истоименој прози Исидоре Секулић (1971). Последња телевизијска режија Славољуба Стефановића била је драма „Тесла“ Милоша Црњанског, у адаптацији Весне Језеркић (1993). Урадио је и једну епизоду „Оставштине за будућност“ о сликару Марију Маскарелију (1988). Режирао је ТВ драме Вељка Петровића, Бранимира Ћосића, Борислава Пекића, Данила Киша, Моме Капора, Љубомира Симовића, Милана Кундере, Мирка Ковача, Синише Ковачевића и других савремених писаца.
У браку са Десанком (рођеном Николић) добио је кћер Маргиту Стефановић (1. април 1958 − 18. септембар 2002), уметницу раскошних талената, клавијатуристкињу групе „Екатарина Велика“ и архитекту.
