Ko je ravnoapostolni Sveti Sava Srbski, najpoštovaniji naš svetitelj? Uvek veći i širi od onoga što o njemu možemo da kažemo ili pomislimo. Zašto? Jer se u njemu nastanio ceo Sveobuhvatni, Svudaprisutni i Neizgovorivi, kojeg je Sveti dobrovoljno ugostio u jedinom domu dostojnom Nesmestivog Gospoda – srcu čovečijem. On se obožio. I zato je neobuhvativ našim pomislima i rečima kao, uostalom, i svaki podvižnik u pravdi i istini netelesne ljubavi. Ovako započinje priču o istorijatu proslave Svetog Save, kao školske slave, Slobodan Nikolić, profesor srpskog jezika i književnosti u čačanskoj Gimnaziji.
– Prota Steva Dimitrijević smatrao je da se prvi tragovi o proslavi Svetog Save mogu smestiti u krug oko karlovačke Srpsko-latinske škole Emanuila Kozačinskog. Izgleda da je posebnu ulogu u opštem prihvatanju Svetog Savve imao i fruškogorski manastir Kuveždin koji je, po predanju, podigao despot Stevan Štiljanović posvetivši ga svetom Simeonu Mirotočivom i Svetom Savi. Nakon što su ga Turci razorili, on je potpuno obnovljen početkom 19. veka. Zahvaljujući njegovom starešini, arhimandritu i episkopu Nikanoru Grujiću, crkva je živopisana scenama iz života srpskog svetitelja. Početak proslave Svetog Save kao školske slave vezuje se za Srem. U Zemunu je 1812. godine osnovan školski fond u čijem je ustavu bilo određeno da se Sveti Sava obeležava kao zaštitnik srpskih škola. Presudnu ulogu prilikom ove odluke imao je sveštenik Jeftimije Ivanović koji je prethodno službovao u Kuveždinu. Ipak, opšte prihvatanje kao školskog zaštitnika išlo je postupno. Matica srpska, od osnivanja 1826. godine, obeležavala ga je kao zaštitnika, ali i kao imendan dobrotvora Matice Save Tekelije. U Pešti je na taj način svetitelj počeo da se proslavlja 1838, u Šibeniku 1846, Kotoru 1849, dok je Karlovačka gimnazija to prvi put uradila 1860. godine – priča Slobodan Nikolić, profesor srpskog jezika i književnosti u čačanskoj Gimnaziji.
Profesor podseća da je odlukom Sovjeta Knjažestva Srbskog i Ukazom Popečiteljstva prosveštenija, od 2. januara 1840. godine, za zaštitnika svih škola u Srbiji određen Sveti Sava. Predlog je potekao od izuzetno svestranog rektora kragujevačkog Liceja Atanasija Nikolića, jednog od tvoraca Društva srpske slovesnosti, koji se bavio književnošću, pozorištem, pisanjem drama, poljoprivrednim poukama, književnim prikazima, sakupljanjem narodnih pripovedaka. Naredbom knjaza Miloša, od 1823. godine, Savindan je bio neradan dan, što je bilo potrebno posebno naglasiti tadašnjoj beogradskoj čaršiji, u kojoj su veliku ulogu u svetu poslovanja imali grčki i cincarski trgovci koji su nerado poštovali svetitelje srpskog porekla, objašnjava profesor Nikolić.
– Sveti Sava Srbski je bio školska slava sve do posle Drugog svetskog rata, kada komunisti, iz savršeno besmislenih ideoloških razloga, ukidaju proslavu, da bi se sve vratilo u svoj prirodni poredak 1989. godine. Ta matrica razračunavanja sa crkvenim korenom, tradicijom i nacijom bila je predočena već u narodnoj pesmi „Car Suleman i Savo patrijar”, u kojoj Ćuprilić-vezir kazuje caru: „…ako mogneš Sava poturčiti,/sva će ti se zemlja poturčiti.” No, Turski naum nije ostvaren. Mošti njegove počivale su u manastiru Mileševi gde ih je, po upokojenju, pohranio sinovac Savin, kralj Vladislav, sve do 27. aprila 1594. godine, kada ih je na Vračaru spalio poturica Sinan-paša. Ali, plamen, izgleda, nije progutao celokupnu svetinju prokazanu kroz telo – samo ih je razvejao u čast i večnu slavu. Možda je to najmudrije i najsmislenije spaljivanje koje je Gospod ikada dozvolio. To spaljivanje, ovoga puta ne tela nego sećanja, bezuspešno su pokušali da ostvare i srpski nosioci moderne, a suštinski sverušiteljske misli. Naša nacionalna i hrišćanska istorija kao da se svim svojim ponorima i visinama neraskidivo i neurušivo vezala za sina Svetog Simeona Mirotočivog – kaže Slobodan Nikolić.
Profesor podseća da su danas proslave Svetog Save u školskim okvirima (na stranu liturgijski momenat u vidu prekade kolača i blagosiljanja žita sveštenika) uglavnom tipizirane (hor peva himnu Svetom Savi, za koju je Jovan Đorđević, profesor, dramaturg, leksikograf, urednik Letopisa Matice srpske, pisac teksta srpske himne Bože pravde, tvrdio da je prvi put pevana u Segedinu 1839. godine, najviše zaslugom Pavla Stamatovića, segedinskog prote i tamošnjeg gimnazijskog veroučitelja). Kao jedna od najranijih proslava Svetog Save, zabeležena je u Aradu, 1806. godine, svakako pod uticajem tamošnjeg veleposednika, jednog od najvećih dobrotvora srpskog naroda uopšte, vodećeg pokrovitelja Matice srpske i osnivača Tekelijanuma, grofa Save Tekelije, a odabrani učenici kazuju prozne i poetske tekstove u recitalu posvećenom srpskom ravnoapostolnom učitelju, objašnjava profesor.
N. R.
ZAŠTITNIK ŠKOLA
Prema rečima etnologa Narodnog muzeja Snežane Šaponjić Ašanin, Sveti Sava je bio, ne samo veliki prosvetitelj koji se zalagao za opismenjavanje naroda još u srednjem veku, nego je cenio i rad.
– Pomagao je ljudima, to je bila njegova osnovna misija. Formiranjem prve srpske države, nakon oslobađanja od Turaka, Sveti Sava je imao značajno mesto u prosvetiteljstvu, kao veliki misionar, a sa nastankom prvih škola postao je zaštitnik obrazovnih ustanova i pismenosti. Danas sve škole u Srbiji obeležavaju Svetog Savu kao školsku slavu, pripremaju priredbe, povezujući njegov misionarski rad sa savremenim dobom. Možemo da kažemo da je Sveti Sava i zaštitnik devojaka i uopšte slabijih, poručujući svima da će se rad i vrednoća uvek isplatiti – naglasila je Snežana Šaponjić Ašanin, koja ga smatra prvim srpskim etnologom, zbog toga što je sve lepe srpske običaje sačuvao i zaodenuo ih velom hrišćanskog učenja.
