Унуци покојног Миљка Чакаревића, поносни на све што су наследили од деде
Мада већ десет година “оре небеске њиве”, негде око новогодишњих празника Миљко Чакаревић опет “осване” у нашем недељнику. Његово лице на страницама на којима се људи опраштају од својих најмилијих, буди пажњу и радозналост. Пре свега, због његовог широког осмеха на увек истој фотографији, али и због потписа четворице унука – Слободана, Владимира Братислава и Предрага, који сваке године другачијим, а бираним речима, и на овај начин, исказују захвалност свом деди.
А прича о животу Миљка, који је преминуо 2007. године, достојна је сваког зрна поноса који гаје његови наследници. Рођен је у Котражи 1933. године, као четврто од петоро деце. Са 12 година, када је завршио основну школу, одмах после рата, отишао је у Железник, где је уписао Школу ученика у привреди “Иво Лола Рибар”. Први посао после војске био је у “Церу”, када је радио на монтажи хидроелектране у Међувршју. А већ 1955. учествује у оснивању Графичког предузећа “Светлост” (данас “Литопапир”). Те године се оженио са Маријом (1939), која такође почиње да ради у истој фабрици. Са Маријом је добио два сина – Драгана и Душка. Стигао је Миљко и да учи, па после полагања испита постаје ВКВ мајстор машинбравар – графички механичар. Свој занат много је волео, а као врстан конструктор и иноватор, много пута је, током свог живота био “јунак” текстова у разним новинама. У једном од њих, који је изашао 1978. године у “Чачанском гласу”, писано је да је уз помоћ свог сина Драгана, Миљко Чакаревић, ВКВ машинбравар у “Литопапиру”, у фабрици чију историју је стварао, контруисао справу (тунелско-термички заваривач-затварач), која је тада мењала десет радника. Годинама, док се наш недељник штампао у тој фабрици, када се свако слово ручно слагало, Миљко је био главни мајстор одржавања свих машина. Говорили су да за њега не постоји квар коме не зна лека, а све то радио је са великом љубављу и уз осмех, којим зрачи са сваке фотографије.
Његови унуци Слободан (36), Владимир (32), Братислав (31) и Предраг (28) са поносом чувају успомену на свог деду. Оснивачи и власници две компаније, у којима ради око 170 запослених, кажу да је заправо све кренуло од деде и “часова” у његовој радионици, на које су одлазили одмах после школе.
– Он је био скроман, али веома вредан и добар човек, који је до последњег дана живота био предан породици и свом послу. Кад заврши посао у фирми, радио је у својој гаражи… Чим бисмо дошли из школе, ми унуци бисмо прво радили домаће задатке, а онда одмах код њега у радионицу… Били смо, како је говорио, његови асистенти, а уствари је он био наш узор. Лепо нам је било са њим, научио нас је правим вредностима и свему што данас знамо. Уз њега смо стекли радне навике, остали везани једни за друге – приповедају уз сету Миљкови унуци, који су, уз бројне фотографије, донели и текст који је читким рукописом брижно исписала бака Марија о свом животном сапутнику.
Миљко је за изуме и техничка унапређења у “Литопапиру” добио бројне награде и похвале… Иако је имао много понуда и из иностранства, никада није напустио “Литопапир”. Желео је да му породица, која му је била на првом месту, буде на окупу у својој земљи, да му синови расту по традиционалним и православним начелима – причају унуци.
Осим лова, деда Миљко је много волео аутомобиле, а 60-их година био је први радник у Чачку који је купио фићу са траке крагујевачке “Заставе”… И о томе су тада писале многе новине. А први “фијат 850 спорт купе”, из исте фабрике, стигао је у породицу Чакаревић, јер га је Миљко купио за своју Марију, која је, као тада ретка дама за воланом, била сензација у Чачку, баш као и њен “фијат”. Ипак, најдражи ауто му је био “Пежо 504”, који је купио 1978. и од њега се није растао до смрти. Унуци су га недавно потпуно репарирали и сада је у одличном возном стању…
В. Тртовић
Целу репортажу можете прочитати у новогодишњем броју „Чачанског гласа“
