“ЖИВОТ И КОМЕНТАРИ” МИЛОША ЦРЊАНСКОГ НА ИЗЛОЖБИ У ДОМУ КУЛТУРЕ
Дневник о Црњанском, циклус “Живот и коментари”, назив је изложбе која је приређена као суматристички поетски исказ, сачињен од пишчевих записа, цитата и фотографија, која је недавно представљена чачанској публици у организацији Књижевног програма Дома културе. Изложба постављена у Клубу Дома културе је, као и монографија, приређена захваљујући Задужбини и Легату Милоша Црњанског (1893-1977) у Београду. Приредили су је Предраг Петровић, књижевница Весна Капор, која је тим поводом гостовала у Чачку, а дизајн поставке потписује Јасмина Пуцаревић. “У младости, и у рату, човек носи у себи дубоку чежњу за срећом, као да ће вечно живети и као да је будућност, крај свих грозота, лепа”, један је од изложених цитата Црњанског из дела “Итака и коментари”…
За Весну Капор, чије је стваралаштво тада представљено чачанским гимназијалцима, Црњански је животна инспирација, због “лиризма који је био природно стање његовог живота и књижевности”.
– Монографија “Милош Црњански: Живот и коментари”, настала је након истоимене изложбе којом је 2013. године у Студентском културном центру у Београду обележено 120 година од његовог рођења. Више него и један други наш књижевник, Милош Црњански би се могао назвати метафором српске културе 20. века. Његов жанровски разуђен опус и животна судбина обележена дугим изгнанством, сведоче о најзначајнијим књижевним, поетичким и историјским променама у прошлом столећу, па и више од тога… У својим романима он описује повест модерног доба, од времена просветитељства до обриса модерног доба, од сеобе Срба до лутања појединца у савременом мегалополису… Све што је написао, прожето је дубоком, чистом емоцијом. Овом монографијом желели смо да трагом пишчевих фотографија, записа и самих књижевних дела оцртамо интимну и стваралачку мапу једне изузетне судбине, да сачинимо поетско – документарну причу о модерном класику српске књижевности – рекла је Весна Капор.
Кроз дело Црњанског на овој необичној “књижевној” изложби воде његови цитати, између осталих: “И питам се откуд та страшна лакомисленост, којом се, у младости одлази у страну земљу? Је ли то зато што нам се чини да је живот дуг и да има времена да се вратимо”, (Код Хиперборејаца); “Ви знате да ја имам луду теорију суматризма: да живот није видљив, и да зависи од облака, румених шкољака, и зелених трава чак на другом крају света…” (Писма из Париза); “Прави песник никада не може умрети пре него што испуни своје ЈА, своју судбину. Ја сам испунио своју судбину, и миран сам пред будућим временима” (Из разговора са Јованом Пејчићем 1973.) “Поезија је врхунац ћутања – знао је у том тренутку Црњански – али проза је плод земље…” (Милорад Павић, одломак из приче “Смрт Милоша Црњанског”)…
З. Л. С.
