ИНТЕРВЈУ: ДЕЈАН СТОЈАКОВИЋ У МОНОДРАМИ „СЛУШАЈ КАКО ГОВОРИМ – САВА МРКАЉ“
„Пиши како што говориш“, његово је начело српског језика и његових је 25 слова азбуке које је Вук Караџић преузео и надоградио. Они који нису присуствовали једносатној монодрами „Слушај како говорим – Сава Мркаљ”, насталој по тексту др Гордане Илић Марковић, у режији Душка Ашковића, коју изводи глумац Дејан Стојаковић, у уторак, 11. марта, поводом Дана Градске библиотеке, не знају шта су пропустили. Дирљива, тешка, трновита и мудра прича о усуду српског живља у Војној Крајини, испричана је кроз биографију Саве Мркаља, првог српског школованог филолога, учитеља, монаха, првог значајног реформатора српске ћирилице (село Сјеничак, Горња Крајина, 1783, Хабсбуршка монархија – Беч, 1833, Аустријско царство).
Мр Владо Ђукановић наводи: „Сави Мркаљу требало би да припадне слава што је дефинисао фонолошки систем нашег језика, реформисао азбуку и предложио да се у српски језик уведе начело „пиши као што говориш“. Вуку Караџићу требало би да припадне слава што је дорадио дизајн шест слова, што је први применио тако реформисану ћирилицу и фонолошко правописно начело, што се читавог живота борио за њих, не дочекавши коначну победу која је стигла тек 1868, четири године после његове смрти, 58 година после Савиног „Сала дебелога јера“ и 50 година после Вуковог Српског рјечника. Сава Мркаљ је био геније, додуше, непризнати, како то с генијима почесто бива, а Вук је био маестрални прагматичар који је схватио значај Мркаљевог дела и који је умео да, уз неколико интервенција, приведе коначној намени, прихвативши га касније као своје дело. Вуку смо се, рекло би се, одужили. Сави ћемо се, ваљда, одужити. Ако ни због чега другог, оно да бисмо ствари поставили на своје место, сада када знамо где им је место.“
И ова монодрама, један је од начина да му се одужимо. Од глумца Дејана Стојаковића, у статусу слободног уметника, такође, пореклом Крајишника, сазнајемо како се одлучио за овај текст, како га доживљава публика, зашто је важна ова прича ….
Колико дуго изводите овај текст, језик којим га говорите је аутентичан, шта Вас је мотивисало да се бавите овом темом?
– Тихомир Тика Станић, наш глумац и пријатељ ме је позвао и питао хоћеш ли ти да радиш Мркаља, ти си Крајишник, пошто сам ја са Баније, а Сјеничак је тада припадао Банији. По новом, Сјеничак сад припада Кордуну. Има доста архаичних речи, кад сам играо међу Крајишницима и ја кад кажем да је Мркаљ са Баније, они се љуте. Представа је настала прије, биће још мало, годину дана. Премијеру је имала у Хрватској, у априлу прошле године, за наш народ. Премијера је прво била у Удбини, па у Карловцу, па у Пакрацу у Владичанском двору.
Ко је ауторка текста, навели сте да има мало сачуваних података о Сави Мркаљу?
– Текст је писала др Гордана Илић Марковић, доктор славистике и лингвистике у Бечу, која је много истраживала у архиву у Бечу и бавила се овом темом која нимало није лака зато што о Мркаљу не постоји толико података који би могли да нам што више приближе и покажу слику ко је заправо Сава Мркаљ био. Ја сам ишао и на нека предавања која је држао др Душан Иванић који много зна о Сави Мркаљу, и то ми је доста помогло у самом раду. Наравно, и кроз разговоре са самом Горданом, док сам припремао текст. Само спремање је дуго текло, скоро годину дана, овај текст није нимало лак. Ја играм доста у представама за децу, и за једну представу текст спремим за два до три дана, а овде ми је потребно било, много, месецима сам спремао. Свака реч је за себе, он у појединим речима има и нека двосмислена значења, како он то заправо види и сагледава ствари, али он се ни на кога не тужи сада.
Монодрама развија његов живот од првих дирљивих сећања до смрти?
– Ово што он говори, то говори на Илиндан, три недеље пред своју смрт, значи, он је сада олакшао своју душу… Њему у сјећање долази његов Сјеничак, његови родитељи, његови потоци поред којих је писао, наилазио на људе који нису имали разумевања према њему, али је Сава већ са својих 16, 17, година подучавао људе који су од њега дупло, па и три пута старији. Он је свој цео живот посветио раду, учитељевању и борио се заиста на све могуће начине да Срби на том подручју, тада Хабсбуршке монархије, буду што образованији, што начитанији, али је једноставно имао отпор са свих страна, вероватно као и данас, ако се неко појави ко мисли трезвено, размишља, хоће нешто да промени, систем га угуши.
Ауторка текста успела је да продре у дух оног времена, стави у историјски контекст унијаћење, уцене, борбу против православља која континуирано траје већ вековима.Текст је врло потресан и универзалан, питање је шта се уопште променило, утисак је да је сваки Србин у том крају Сава Мркаљ?
– На неки начин да, јесте. Мислим да се ништа није променило у односу на године које су прошле и на „грчку вероисповест“. Пре две године је било 240 година од његовог рођења и 190 година од његове смрти, мислим да се ништа није променило, само што смо технолошки узнапредовали, добили смо телефоне, струју, аутомобиле, али мислим да је све остало на 90 посто исто. Да сам Сава у ово време покушава исто да ради, мислим да би радио неки други посао.
Сама његова биографија говори да је био филолог, филозов, математичар, писац, да је имао одлике генија, а завршио је као душевни болесник, такву су му дијагнозу приписали.
– Танка је линија између генијалности и лудила. Зависи ко како посматра.
Како је представа примљена, где сте је до сада играли?
– Иза ове представе стоји Српско народно вијеће из Загреба, они су финансијски подржали за наш народ у Хрватској, играо сам је у Канади, ја имам слободу да је даље играм, али морам да кажем да се најмање играла у Србији. У Београду је одиграна два пута, у Музеју Вука и Доситеја и Позоришту „Театријум“ код Тике Станића. Одиграна јеу Позоришном музеју у Зајечару, затим у Кљајићеву, познатом по Кордунашима. То време о коме прича Сава Мркаљ да су кренули пут Срема и Бачке, то су ти људи који и дан-данас живе, видео сам тамо да људи плачу, то су сузе текле… И ја сам се једва суздржао да завршим монодраму, тако да, много је тежак текст ономе ко га разуме. Удбина, Карловац и Пакрац, тај народ наш тамо је заиста сјајно дочекао представу, и сјајно је примљена, ништа мање није било у Београду. У Зајечару сам доживео да ми приђе професорка српског језика и да ми каже да она не зна ко је Сава Мркаљ. Нико њу не оптужује, није она, можда, имала од кога то ни да научи. Али, што се представа више игра, све зависи где, пријем је сјајан…
Дијаспора, планирате ли још нешто?
– Играм је ускоро у Норвешкој, постоји могућност турнеје по Канади и Америци, тамо има доста Крајишника. У Канади сам играо четири пута представе за децу. Нијагара и околина Нијагаре, само 2.000 људи из истог тог Сјеничака живи тамо. Гробље је са леве стране, четири, пет споменика, пише Мркаљ, Мркаљ, Мркаљ… Тако да их има доста. Госпођа која је писала, она је отишла у Сјеничак, стала је код цркве, погледала у једном правцу, наишла је једна госпођа коју је питала где су Мркаљи, одговорила јој је, ето баш где гледате у том правцу. Отишла је у тај засеок, тамо више ништа не постоји, све је зарасло, можда неки темељ, али одатле је Сава Мркаљ. Играм у представи „Јазавац пред судом“ Петра Кочића и надам се да ће бити и монодрама и играм писара, баш оног који је са те стране, тако да ми је легло природно. Играо сам и у представи „Све ће то народ позлатити“, која говори како је српски војник био одбачен када се врати из рата као богаљ, и колико и дан-данас не ценимо наше српске војнике.
Има ли Сава Мркаљ игде споменик?
– Сава Мркаљ има споменик у Сјеничаку, они су поставили тамо таблу и има табла у Бечу, на Српској цркви.
Зорица Лешовић Станојевић
ПОЛИГЛОТА, МАТЕМАТИЧАР, ДОКТОР ФИЛОСОФИЈЕ
Сава Мркаљ, први школовани српски филолог, у Будиму је 1810. објавио своју расправу под насловом „Сало дебелога ера либо Азбукопротрес“, односно, покушао је да „претресе“ азбуку којом су се служили тадашњи Срби и установи јој неке принципе. Имао је титулу „свободних художства и философије доктор“.. Прву писменост стекао је у Ласињском Сјеничаку првобанијске пуковније, школу је завршио 1799. у Плашком и постао српски учитељ у „славеносербској“ школи у Госпићу. Потом одлази у Архигимназију у Загреб и Пешту, где је слушао предавања из филозофије и математике на универзитету, Његовом филолошком таленту значило је тошто је добро говорио немачки, латински и француски језик, познавао је грчки и хебрејски. Трпео је нападе од службених црквених кругова, да би их умирио замонашио се у манастиру Гомирју и постао јерођакон Јулијан. Прогонство се наставило тако да манастир напушта 1813. Дело „Палинодија“ издао је 1817. у коме се одрекао своје графичко-ортографске реформе. Наводно је 1827. изгубио ментално здравље, преминуо је 1833. у бечкој болници и сахрањен недалеко од ње у масовној гробници…
