УТКАО ПЕЧАТ СОПСТВЕНОГ ПОСТОЈАЊА
Стварање романа које похрањује удаљене историјске датости представља мисију књижевника да подсети на дистинктивне тачке које се нужно јављају, али и на потребу да човек остане доследан традицији, буде потомак достојан предака. Роман Зорана В. Момчиловића „Ковчег за оба света” сведочи о поменутом. Раскриливши корице романа, читаоци урањају у радњу у 14. веку, у прошлост српске земље посредством интригантне приче о породици Прерадовић. Нишка издавачка кућа „Свен” објавила је 2024. године. Представљање Момчиловићевог романа одржано је 4. марта, у Читаоници за дневну штампу Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку.
Почетак књижевне вечери обележило је даривање публике романом „Ковчег за оба света” од стране аутора. Тематску слојевитост и тумачење кључних тачака романа уприличио је аутор Зоран В. Момчиловић, а изводе из романа публици је приближила читањем Мина Гошњић, ученик чачанске Гимназије. Вече је отворио својеврсни омаж и ода пријатељству, коју је писац беседио у Трстенику а посвећена је његовом пријатељу, духовном узору и писцу Милосаву Ђалићу.
МОМЧИЛОВИЋЕВ СИНКРЕТИЗАМ УМЕТНОСТИ
Зоран В. Момчиловић је српски књижевник из Прокупља. Један је од најчитанијих писаца у периоду од 2005. до 2013. године по анкетама Народне библиотеке Србије. Његов роман Монахиња био је од 2006. до 2013. године један од траженијих романа у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дисˮ у Чачку. Члан је Удружења књижевника Србије од 2006. године. Његов стваралачки опус чини девет романа, од којих су најпознатији Монахиња, Цвет Росине липе, Памучна поља, Дамјан Ставрин, Посредник грешнима… Међутим, Момчиловић својим делима доказује да је вишеструко талентован. Бави се сликарством и иконописањем. Имао је више изложби, а како истиче мотиви су духовни, породични и пејзажни у стилу такозваног плакатног сликарства.
Роман „Ковчег за оба света” Момчиловић је насликао похрањивањем кључних сцена из романа, а у доњем десном углу слике аутор је насликао самог себе у војничком оделу, што је, симболично приказано сећање на битку на Паштрику.
ДИЈАЛОГ ДВА АКАДЕМИКА ПОЛАЗИШТЕ
Водитељ програма Душица Брковић, библиотекар Градске библиотеке, подсетивши на стваралаштво аутора, упутила је присутне у уводни део романа. Прича која датира из 2015. године, нимало случајно, представља дијалог два академика, дугогодишња пријатеља, професора Вукосава Прерадовића и историчара Димитрија. Реч је о породици средњовековног властелина и судбини његових потомака кроз шест немирних векова, што је потврдио и сам аутор.
‒ Кроз дијалог двојице еминентних људи са сцене научног естаблишмента и њихову изразиту отвореност у тумачењу стварности овосадашњег притиска на окружење кога чинимо управо сви ми, рекао сам шта мислим о данашњем животу. То сам тако желео и хтео да одагнам неусклађене мисли које сваког нормалног човека брину – појаснио је Момчиловић.
ВЕЗИВНЕ НИТИ РОМАНА
Оне које споне између самог дела и људи који су својеврсни делић у његовом отелотворењу, заправо су везивне нити романа. Аутор истиче да је роман посветио свом унуку Сергеју, а сам назив романа је преузео од свог цењног пријатеља и писца Милосава Ђалића. Свако књижевно вече о овој књизи посвећује свом пријатељу Пуриши који је на Паштрик уз војску отишао уместо њега.
Назив романа је метафора о скривеном ковчегу у зидинама манастира, који је управо био тако померан да остане недоступан, а као такав тајанствен. Роман је сублимација историје, духовности, превирања, али и метаморфозе човека кроз време.
‒ Написао сам још један роман који ништа друго него да представља хиљаде слика и кадрова свега што смо прошли, шта доживљавамо и шта нас чека у будућности. Бити писац лепих речи данас, постао је инспиративног уметника који захтевном енергијом може да усмери надражај опчињености свих читалаца, а да би се то успело зависи од стимуланса околности написаног текста и најобичнијег интересовања листача страница необичних животних прича – навео је писац.
„ПРИРОДНО ВАСКРСЕЊЕ СВИХ ЉУДСКИХ ИЗДАШНОСТИ”
Како аутор романа наводи, радња романа започиње крајем 14. века и усредиштена је у источни део Србије, у Сврљишку котлину, међу високе планине. Фабула је представљена кроз „сталан живот, кроз све оно што он носи: радост и тугу, здравље и болести, свадбе и весеља, рађање и смрти… Прати размишљања и ток осећања, прати понашања, изворни је приказ различитости ликова”. Причајући о роману који неминовно прати историју и традицију, аутор акцентује везу са прецима, тачније потребу да се расветли потреба да нешто и данас остане непромењено у нацији ради „сопственог одржања и аутентичног живота”.
Момчиловић романом поставља питање хронике која је изузетно важна за очување колективног памћења, али и потребе да нам остане оно људско „свето”.
‒ Роман прати природно васкрсење свих људских издашности… Укомпонована и сасвим извесно наштимована прича тера читаоца да у самом тексту романа тражи и нешто више од саме приче. Тражи нешто за себе, и сигуран сам да ће свако наћи нешто што ће га учинити срећним – истакао је Момчиловић.
„РАЗУМНО ДАМЈАНОВСКИ ЧИТЉИВ” РОМАН
Узимајући у обзир и постојање Дамјана Ставрина, који је ауторов псеудоним, Момчиловић истиче да историјска даљина управо чини роман интригантним али у великој мери и бунтовним. Романописац сведочи да догађаји у роману инспиришу, али и не оптерећују превише, те је он „разумно Дамјановски читљив”, а поменуто је детаљније појаснио.
‒ Писао сам дуго исцрпљујући тематику до најситнијих детаља остављајући будућим читаоцима места за коментар и расправу, показатељ је моје блискости са свима вама. Водио сам причу на, мени се чини, најфинији начин. Приказао сам живот баш онако како је текао, са освртом на најважније ствари и догађаје који су обележили њихово постојање али оно што је важно и што сам рекао на почетку је да су многи описани догађаји везани за моју личност, и да сам на више места оставио печат свог постојања. Мени као писцу, приповедачу, сценаристи и режисеру је најважније да сам ток приче мора да има своју путању на којој свако изненађење у вама мора да изазове прегршт добрих осећања – поручио је аутор.
Пред очима читалаца заискриће манастир Ђулица, страдање монахиња, Прерадовићи, прича о Растиславу и Стојану Мирочком, мноштво типских ликова, духовност, борба… Момчиловић је начином писања открио и шта значи уткати печат сопственог постојања. Романом „Ковчег за оба света” изнедрио је критику друштва, али је настојао и да истакне како је поручио нама, читаоцима његових дела, како би „својим ликом, својим размишљањем у романима, желео да будем вама на располагању у вери која помаже”.
Милица Матовић
