У ГАЛЕРИЈИ ЕТНОЛОШКОГ МУЗЕЈА ОДРЖАНА РАДИОНИЦА МАКРАМЕА
У Народном музеју се већ традиционално почетком пролећа организује радионица макрамеа, вештине која подстиче креативност и маштовитост деце. Школа макрамеа, односно везивања уметничких чворова, ове године је одржана од 3. до 7. марта, у Галерији Етнолошког музеја.
– Деца су научила основе ове дивне технике и видела да могу направити лепе ствари и декоративне предмете, као што су торбице за мобилне телефоне, торбе, држачи за саксије, зидни украси, а посебно су их одушевиле наруквице пријатељства. Инструктор радионице је и овога пута био Владимир Радуловић, дизајнер у пензији, који је пре неколико година у Народном музеју имао самосталну изложбу својих уметничких остварења макрамеом. Својим делима је успео да „дотакне“ Асирију, Египат, Грчку, а као велики поштовалац традиције бави се преплетима Моравске школе, манастира Лазарица, Каленић, Љубостиња, па не изненађује што је препознатљив по изради Симониде – подсетила је етнолог Снежана Шапоњић Ашанин.
Владимир Радуловић, дизајнер у пензији, пола века се бави везивањем чворова канапа, односно макрамеом као једним делом чворологије. Љубав према овом хобију датира још из дечачких дана. Његов први сусрет с везивањем чворова десио се када је као тринаестогодишњи дечак боравио на лечењу у једном центру за рехабилитацију, у Косовској Митровици, где је упознао човека који се бавио израдом таписерија, цегера и других предмета од чворова. Следећи његова упутства, као врло дисциплинован дечак, брзо је научио ову дивну технику и направио свој први рад, каиш са чворовима. Да је хоби постао његова велика љубав, Радуловић потврђује и у уводном делу књиге „Макраме: уметност везивања чворова“, коју је објавио 2016. године: „Био сам одушевљен овом вештином, јер сам схватио да је чаробна страна макрамеа управо то што се на једноставан начин, уз мало захтева, може израдити много лепих ствари, а да се уз то и лепо забавим. Много година касније посетио сам изложбу на којој је, поред осталог, било изложено неколико таписерија рађених у макраме техници. То је била потврда да су многи уметници примењених уметности прихватили макраме као начин уметничког изражавања. Од тада су чворови за мене постали много више од пуког задовољства и хобија“.
Када је отишао у пензију схватио је да људи углавном не знају шта је макраме и пожелео је да напише приручник за ову чаробну технику, како за почетнике, тако и за оне који се већ баве уметничким везивањем чворова. А настала је занимљива књига која може да буде и леп поклон.
– Одакле потиче ова дивна техника врло је дискутабилно. Претпрошле године сам био у Шкотској и пријатно се изненадио када сам видео пар мањих ћупова, керамичких посуда које су пронађене у некој гробници у Египту, из 1540. године пре нове ере, а које су биле оплетене „ребрастим“ чвором, или „Моравским“, како га још називају. То је најстарије што сам пронашао током истраживања. Сама техника везивања чворова је врло стара. Макраме потиче од арапске речи „макрамија“, што значи украсна реса или кићанка. Иначе, Шпанци су украшавали пешкире пругастим ресама и то су називали макраме. А код нас је макраме и данас готово табу тема, људи не знају шта је то, па не може ни бити неког великог интерсовања. Наравно, постоје и они који се баве овом техником, ипак, њих је јако мало. Деца, такође, долазе неспремна на радионице, али када виде, брзо се заинтересују и одушеве. Са децом је лепо радити, фина су и послушна – рекао је за наш лист инструктор Радуловић, који је одржао бројне радионице, не само у Чачку, већ и у Новом Саду, Рашкој, Загребу, Кикинди…
Полазници прошлонедељне радионице кажу да имају прелепо искуство, јер су научили да праве разне чворове. Своје радове ће чувати за успомену, а верују да ће им макраме бити један од омиљених хобија.
Владимир Радуловић је рођен 1948. године у Липљану на Косову и Метохији. Основно образовање је стекао у Пећи, где је завршио средњу школу за примењену уметност, на одсеку за унутрашњу архитектуру. Академију за примењену уметност завршио је 1973. године у Београду. Као индустријски дизајнер радио је у Сарајеву, а потом у „Слободи“ у Чачку, где је завршио свој радни век и 2013. године отишао у пензију. У слободно време бавио се истраживањем и израдом чворова од канапа као хобијем, и макрамеом као делом те приче. Одласком у пензију све више времена посвећује макрамеу па своје знање преноси и другима. У сарадњи са музејима и галеријама организовао је бројне креативне радионице и изложбе. Живи и ради у Чачку.
Н. Р.
