Донедавно се у већем делу Србије пикадо играо само из забаве. Доминирали су такмичарски клубови из Војводине, док их је јужно од Саве и Дунава било тек неколико. Последњих година та слика се променила. Као спорт је све популарнији и у западној Србији. У Чачку постоје чак четири клуба, а екипа „032“ се прошле године пласирала у Прву лигу Србије! Окупљају се редовно и тренирају у кафићу „Дардос“ у Браће Глишића. Део тренинга су и дружења, као што је то било овог уторка, када су угостили играче из ривалског градског клуба „Па како“.
У пикаду нема много „филозофије“ – веома једноставна опрема, мета на зиду и по три стрелице за сваког играча. То је све што је потребно за пикадо. Нема ограничења у годинама, па ни у физичкој снази. Наравно, основа су хладна глава и мирна рука, али, као и у сваком другом спорту, мора се имати среће и такмичарског духа, објашњавају на почетку наши саговорници, Драган Лазовић, Богдан Прелић, Душан Божовић, Милутин Мировић и Немања Лекић, председник Пикадо клуба „032“. Осам чланова је лиценцирано за такмичења, а још неколико њих долази у клуб, углавном да играју „електронац“. Почеци су им различити, од дечје забаве или кафанске рекреације до озбиљне приче.
– Кренуо сам 2011, али углавном, рекретивно, уз дружење. Након пар година, у Чачку је настала „Фамилија“. У једном тренутку било нас је педесет чланова. Затим је формиран „Па како“, био сам и у том клубу, када смо почели активно да гађамо, да се игра „стил“ и учествује на Националном првенству. Онда су дошли резултати… Наравно, Чачани по старом нису могли да се сложе, па смо се расули. Тако сам у једном тренутку одлучио да формирам клуб и у томе остао упоран. Почео сам од нуле, али сада имамо најбоље услове у Чачку – представља кратку историју чачанских пикадо клубова Немања, који је раније тренирао одбојку и кошарку, али је због здравља морао да „стане на лопту“ и себе нашао у пикаду.
И Богдан Прелић је заволео пикадо уз другаре пре скоро девет година.
– Први пут када сам узео стрелицу и видео да ми иде, схватио сам да је то – то! Касније сам купио стрелице, отишао до клуба „Фамилија“ одакле смо мање-више сви потекли – прича Богдан Прелић који је годинама успешно играо амерички фудбал и за један словеначки клуб, али га је повреда вратила пикаду, прво рекреативно, а онда је уз Лекића и остале „ушао у штос“.
– Нема ту много разлике, за обоје треба глава и руке! – објашњава полушаљиво Богдан који за страст према пикаду има велико разумевање своје девојке.
А о каквим играчима из „032“ се ради, видело се и на прошлогодишњем екипном Националном првенству када су успели, већ после годину дана постојања, да уђу у Прву лигу.
– Није нам то био циљ, али скупили смо добру екипу и направили резултат! У појединачном смо златна средина – каже са поносом Немања, који се пикадом бави пуних 13 година. На „електронцу“, за који је управо он организовао посебну лигу, постиже одличне резултате, међу најбољима је у Србији.
Овогодишња сезона на појединачном првенству стартовала је у фебруару, а када се она заврши, почиње екипно такмичење. Сада се у Србији такмичи више од двадесет тимова, а сваке године придружују им се нови.
– Као и у сваком спорту, постоје правила, лекарски прегледи, лиценце, посебне униформе. Мада, то је код нас још увек опуштенија варијанта, него на европским такмичењима, на којима постоји строго правило одевања – свечане панталоне, ципеле… Али, и код нас се то полако уводи – каже Немања Лекић.
Уживање у игри и дружење – то су најчешће речи у нашем разговору. Јер, управо тако је већина њих „заражена“ овом игром. Иако су ривали, већина играча пикада у Чачку су другари, играју једни против других и то им је тренинг. За сада имају само једну девојку у клубу, најмлађу такмичарку двадесетогодишњу Магдалену, али се надају да ће им се придружити и друге. Тренира и десетогодишњи Илија, који мора чекати још неколико година на лиценцу.
За некога са стране, атмосфера у клубу делује еуфорично. Када су стигли Ђорђе Каплановић, Милош Тодосијевић и Марко Јаћимовић из трбушанског клуба „Па како“, на тренутке изгледало је као у кошници. Али, играчима то није сметало. Тренирају најмање три пута седмично, а некада и сваки дан. Укрштају стрелице, без много љутње кад други побеђује.
Амбиције… Има их, желе прво да буду домаћини на националним такмичењима, за шта им треба подршка локалне самоуправе. Такође, да неко од њих уђе у репрезентацију, која је прошле године постигла највећи успех, били су девети у Европи. Волели би да једног дана неко заигра и на великим светским такмичењима. Али, како се једногласно слажу, пикадо захтева велика одрицања и много времена, кога мало ко има, јер сви они живе од „неког другог хлеба“.
Весна Тртовић
ПОРЕКЛО ИГРЕ
Тачно порекло пикада није познато. Сматра се да је игра настала у средњовековној Енглеској. Играли су је војници између две битке, гађајући својим копљима или стрелама у мету направљену на бачвама или комаду дрвета. Временом, пикадо је стекао велику популарност широм света, управо захваљујући једноставној опреми и правилима. Ипак, све до недавно британски играчи су доминирали у пикаду. Постоје различити начини игре, најчешћи је „501 са дуплим излазом“, али је све популарнији и „крикет“.
МАРАТОНСКИ ТУРНИРИ
Марко Јаћимовић је учествовао на великом турниру у Читлуку код Мостара. Како прича, био је то прави маратон на коме је било 212 играча, међу којима су били и Италијани, Јапанци, Аустријанци… Играло се више од 15 сати, уз велики наградни фонд!
