Замишљена историја – кратке приче: ПОШАСТИ (2. ДЕО)
Портал „Ча глас“ ексклузивно објављују серијал прича „Замишљена историја – кратке приче“ које пише Милан Лишанчић, наставник историје у ОШ „Танаско Рајић“ и „Филип Филиповић“ и историчар.
Намера аутора је приказивање садржаја из историје кроз нешто другачију писану форму – кратке приче – која комбинује фикцију, историју и стварност, као и да се на нешто другачији начин публика, посебно млади, заинтересују за теме из историје и свакодневице.
Један од мотива за објављивање прича је и хуманитарни рад – жеља аутора је да, нарочито деца и ђаци, виде да је хуманитарни рад важан и да може да изнедри креацију у племените сврхе.
…
ПОШАСТИ (2. ДЕО)
Из тоалета се чуо јак шум одласка воде из водокотлића у канализацију кроз бездан WC шоље. Рат се усправио у ставу намештајући кошуљу и каиш при поновном уласку у гротло кафане. Док је прилазио столу и његовој вољеној Политици, краичком периферног вида приметио је баба Кугу како „виче“ конобару још један вињак и Бренд-а који провлачи шаку, са златном торопанџом од прстена на средњем прсту, кроз зализану косу и смешка се док другом руком гестикулира ка близанцима Медијима у стилу „много сам паметан, капирате“. Надомак астала, пре него што је поново засео, дебели Рат је позвао конобара, у ваздуху направивши знак рогова што је значило – „виски (кратко/мали прст) и чашу вина (дуго/кажипрст)“ – и засео је уз тежак уздах проузрокован мешином од стомака који је треснуо на доле кроз крила померивши Рат-у слезину пар милиметара ка јетри.
Наслонио се у столици од пуног дрвета, отпио гутљај дуплог вискија, театрално запалио томпус и кроз густ облак дима видео своју прелепу Политику укоченог правог држања, из профила фиксираног погледа на Рекламу, уз осмех који је показивао беспрекорно беле зубе и говорио – „пих каква је мала роспија, много ме живцира, волела бих да је ударим…“. Рат је пућнуо томпус још пар пута, пре него што се обратио својој драгој грубим и крљавим гласом са питањем о њеном тренутном расположењу.
„Све је у реду драги мој Ратићу. Мало ми иду на нерве ове нове генерације које мисле да су докторирале малтретирање људи и света око себе, а јуче су се испилили. Баба Куга мучена не може више да слуша ову малу! Видиш ли како се наквасила вињака, као онда када смо Черчила малтретирали нервозним Бркицом из Немачке? Какво је то столеће било, а Ратићу? Никада бољи тандем нисмо били. Успели смо да организујемо у првој половини 20. века не један, него два светска рата и побили смо око 33 милиона војника и војног особља, приближно 60-ак милиона цивила и још 7-8 милиона несталих, што му дође стотка, Ратићу мој драги. Био си јако добар тада, у пуној снази и наплатио си сав труд током векова и познанстава са Марсом, Аресом из Грчке, Локијем и Тором, Индијком Кали, Хачиманом из Јапана, пијаним Хуцилипотлијем из Мексика и осталим твојим ортацима из школе.“ Рат се промешкољио у столици, осмехнутог брка наставио је да пије виски и пућка томпус док је Политика у заносу приче забацила златну косу у страну, отпила вино, поправила дијаманте на оглици и наставила. „А ми Ратићу? Па ми смо цветали заједно. Заљубљени, згодни, дивни, племенити и ентузијастични да свима скачемо по кичми и покажемо свету шта су и ко праве ПОШАСТИ!“ – Политика je подигла глас да сви чују и унела додатну нервозу у стратосферу елитне кафане. „Сећаш ли се наше другарице Грознице, коју нам је баба Куга препоручила тамо око 1917. године?“ – Рат је климнуо главом, благо се окренувши ка конобару да би наручио још један дупли „Џек“ – „Ти када си отишао да одмориш око 1918. нас две смо направиле хаос у свету и нашим ортацима Хаду и Ђаволу послали још једно 20-ак милиона људи који нису знали како да се терају са Шпанском грозницом. Какав период. Онда смо Ратићу мој, успели у тај хаос да доведемо она три брата што се вечито туку међусобно – Фашизам, Комунизам и Либерализам – и направили још већи метеж који су ови гмизавци од људи прозвали Други светски рат! Колико смо били тада срећни!“
Усковитланост Политикине гестикулације помешане са полувисоким тоном обраћања пробудило је код остатка кафане тињајуће подозрење и завист младих пошасних нада, који су се све више окретали ка Рату и Политици, сиктајући и фиксирајући бесни поглед на двојац. Са друге стране, Бабa Куга је уживала. Слушајући пискаво нарицање Рекламе, једним ухом је ослушкивала Политику и уз вињак, наслађивала се старим добрим временима, док су близанци Медији и Бренд цупкали, тихо причали своје, али видно изнервирани ликовањем „матораца“. Температура у кафани је расла, а Политика је наставила…
„Увек смо били добри, Ратићу мој, на дуже стазе! Чак смо и помогли овим мрвицама од људских бића после ’45-е, доневши им свакакве технолошке и друге занимације које помињу ови клинари, тобоже самозване пошасти, за другим столом. Иако је један од браће, Фашизам, пребијен на мртво, остала су ова двојица који су се препуцавали преко целог света, све док Комунизам није начисто претучен од Либерализма почетком 90-их, али сада се њих двојица враћају, после деценија проведених по биртијама и кафанама, на велику сцену! Мало смо се успавали, љубави моја, током 90-их и тамо почетком 2000-их, али сада смо „на коњу“! Погледај шта смо урадили у Украјини, Гази, Кинезе само што нисмо нахушкали на Тајван! Африка нам добро стоји, имамо тамо око 35 ратова, свеукупно око 150-ак оружаних сукоба широм света. Ваљало би мало да смршаш Ратићу, биће тек посла. Ја сам сама успела да инсталирам кловнове попут Маска, Трампа, Зеленског, Путина и других белосветских гилиптера да сеју хаос, у Немачкој сам вратила „хитлерчиће“ на политичку сцену, Картели цветају у раздирању и корупцији политичких система ситних и јадних земаља попут оних на оном пресмешном Балкану, а чак смо и онај комад леда – Гренланд, убацили у светску политику! Јао, како се само осећам живом!“
Док је Политика завршавала своје пасионирано излагање, Рат се узбуђено и пијано церекао и мешкољио у столици трескајући стомаком, баба Куга је била у полусну од вињака и Рекламиног набуситог и напорног пискања, хипстерски тројац је злосутно шапутао.
Политика се брецнула на шкрипу масивних врата, а Рат се одједном укочио, угасио томпус и довршио виски, расколачивши очи.
Ушао је…
Фондацију „Једро” основале су породице петорице дечака оболелих од Дишенове мишићне дистрофије са циљем прикупљања 1,5 милиона америчких долара потребних за њихово лечење. Од ове ретке болести обољевају искључиво дечаци и она се јавља код 1 од 3500 мушке новорођенчади који, услед недостатка дистрофина у организму, прве симптоме осете до пете године живота. Иако донедавно ниједна доступна врста терапије није била ефикасна, нова терапијска процедура дала је добре резултате у успоравању, па и заустављању болести. Међутим, производња лека је таква да лечењу истовремено мора бити подвргнуто петоро малишана, а како је у питању нови вид терапије, не постоји могућност да трошак буде покривен средствима која обезбеђује држава. С обзиром на природу болести, време за помоћ истиче и зато је хуманитарна акција једини начин да се дечаци спасу.
