КАТАРЗА НА ГРОБЉУ СОПСТВЕНИХ ИЛУЗИЈА
– Роман је покренула исповест жене која је рађала за Хитлера. – Зашто се стотине хиљада младих Немица одазвало Хителровом позиву да воде љубав са његовим официрима? – Може ли се злодело заиста искупити доброчинством? – нека су од питања на која, поводом новог романа, одговара књижевник Мића Миловановић.
Девети роман чачанског књижевника и професора у пензији Мића Миловановића (1940), провокативног наслова „Хитлерова деца“ (Љубав у доба зла), заснован је на историографској и мемоарској документарности, а бави се нацистичким пројектом „Lebensborn“ самог фирера и основањем „лагера љубави“ у циљу стварања војске младих Немаца „чисте аријевске расе“ и трагедијама које су „у том заносу“ пратиле појединачне судбине. Издавач књиге је чачанска ИК „Легенда“, а роман ће бити представљен у Градској библиотеци у четвртак, 27. фебруара у 18 часова.
Шта Вас је подстакло да се књижевно бавите овом темом?
– За рад на овом делу подстакао ме је текст на интернету под називом „Исповест жене која је рађала за Хитлера“. О великом пројекту нацистичког вође из 1935. године, врло мало сам знао. А ту је реч о мегаломанској идеји коју је назвао „Lebensborn“ (извор живота). Био је то позив младим Немицама од 18 до 25 година да помогну бројчаном јачању нације која је, све више, после пораза у Првом светском рату, после велике економске кризе с почетка тридесетих година, после свих губитничких понижења од сила Антанте – посустајала и губила дах. Одзив на овај фиреров позив био је изнад очекивања. Већ задојене идеологијом нацизма, стотине хиљада девојака у цвету младости са одушевљењем је прихватило позив. Наводно, биле су високо свесне да тиме дају допринос прогресу и оздрављењу немачке нације. Многе од њих су већ припадале Савезу немачких девојака (Bund det scher Madel), што је, у ствари, био огранак Хитлерјугенда. Та њихова „узвишена мисија“ састојала се у томе да воде љубав са одабраним, младим официрима и подофицирима, припадницима Вермахта и СС-овцима. А деца која се роде из такве везе, искључиво би припадала држави.
Како тумачите ту фаталну чињеницу да човек без идентитета, без икакве животне оријентације и постигнућа, затрује једну велику нацију својим мрачним идејама и поведе је у пропаст?
– Тешко је објаснити како је један никоговић са дна друштвене лествице, животни губитник, чистач улица и носач на станицама, за кратко време индоктринирао једну велику нацију и повео је у суноврат. Генерално гледано, о овом питању – да ли масе стварају своје вође таквог профила или ови обликују милионске популације, затрују их својим погубним идејама и поведу странпутицама историје – многи су безуспешно покушавали да нађу одговор.
Томе је, што је историја и потврдила, свакако допринео лош политички и економски контекст, али нацизам је, показало се, такође, био и пројекат и интерес водећих актера западне политике?
– Што се тиче Хитлера, историјске, политичке и економске прилике у многоме су у Немачкој допринеле његовом метеорском успону и завођењу страховладе. Али, не треба заборавити да је Хитлер веома рано почео да испољава анархистичке претензије и идеје о новом устројству света. Њега је суд у Минхену 1924. године осудио на петогодишњу робију због покушаја изазивања пуча – рушења власти и подривања друштвеног система. Немачка нација, посрнула и дезоријетисана после пораза у Првом светском рату, понижавајућих услова које су јој наметнули припадници Антанте, губитка територија (Алзас и Лорен), светске економске кризе, застрашујуће незапослености у самој Немачкој – све то је био „погодан“ историјски окидач да се појави вођа у лику месије, тако разорних идеја и застрашујуће моћи. Он је разорену Немачку изградио, запослио милионе људи, такорећи, дигао из пепела. Нацији удахнуо снагу и веру у сопствене моћи. И све је то било довољно да широке народне масе у њему виде богомданог спаситеља.
Може ли се Хелга, главна јунакиња Вашег романа, сматрати репрезентативним „узорком“ милиона младих Немица? Видимо да се њихов „развојни пут“ кретао од „усхићења до разочарања“?
– У мом роману, главни женски лик и нараторка Хелга могла би се узети као репрезентативни „узорак“ читаве тадашње немачке младе популације. Довољно је само погледати са каквим одушевљењем су те девојке и жене на станицама широм земље у ратове испраћале своје најмилије. Засипале су их цвећем и пољупцима, кличући фиреру и његовој ратној машинерији, да би касније, те исте војнике дочекивале разочаране и духом клонуле, у лименим ковчезима. Да, може се тако рећи о њиховом кретању, од усхићења до разочарања. Али, не у потпуности, јер тај њихов „развојни пут“ јесте био трауматичан и на крају катарзичан, али не и дуг. Зашто? Зато што је немачком фиреру било потребено веома кратко време да својим горким „апсинтом“ затрује дух нације, посебно, млађе генерације. Од његовог доласка на власт 1933. године, када је на изборима на челу своје Националсоцијалистичке партије преузео власт од фелдмаршала Хиндербурга, одмах је почео са погубним мегаломанским пројектима за препород Немачке и ново устројство света. За само шест година, Хитлер је постигао метеорски успон и од разорене и духом клонуле земље створио најјачу војну и економску силу у Европи, да би тако моћан 1939. године кренуо у освајање света.
Када се догађа тренутак освешћења и преокрета у свести Хелге и Гинтера?
– Тешко је говорити о тренутку духовног препорода Хелге и Гинтера (не само њих). Било је потребно више времена да они схвате куда их је њихов месија повео. Да осете горке плодове изникле из семена зла које је он посејао на пољима немачког духа. Можда је, ипак, било пресудно сагледавање застрашујућих последица нацистичог похода на покоравање света.
Кажете да је даља животна прича Ваших јунака равна античким трагедијама, зашто?
– На свом путу даље кроз живот, на тзв. „Via Doloroza“, Хелга и Гинтер су доживљавали такву трагедију, метафизичку параболу каква се може срести само у делима Софокла, Есхила и Еурипида. А да ли то искупљење за њихове грехе и заблуде из младости, тешко је рећи. Вероватно, јесте. У сваком случају, „spirtus movens“ њиховог страдања је њихова мрачна прошлост из млађих година.
Да ли је то што су у зрелијим годинама учинили на хуманитарном плану било довољно искупљење за недела која су починили – Хелга, одушевљени учесник у цивилним злочиначким акцијама и Гинтер, као припадник злогласних казнених експедиција Вермахта?
– Од некадашњих припадника Вермахта, СС јединица, Хитлерјугенда, Савеза немачких девојака и других у послератном периоду, нису били ретки они који су свим силама настојали да сперу љагу са свог образа и да престану да за собом вуку крваве репове из једног мрачног доба. Колико су у томе успевали, није лако одговорити. А, што се тиче два главна лика мог романа, једно је јасно – да би у потпуност раскрстили са својим духовним и хуманоидним неделима, учинили су све што је било у њиховој моћи. Под своје окриље збринули су управо оне категорије које су нацисти до истребљења прогонили – бројне етничке заједнице, ометене у развоју, како душевно тако и физички, бескућнике, социопате, шизофренике, прерано рођене, верски застранеле и бројне друге. У свом мегапројекту Хелга и Гинтер су свима њима пружили пристојан живот, топлину, наду у будућност и веру у себе.
Савремено повампирење нацистичких духова подстиче и на питање да ли је послератно немачко друштво уопште успело да се обрачуна са својом мрачном историјом новије прошлости?
– Мислим да јесте. Нове власти у послератној Немачкој учиниле су много у обрачуну са својом новијом прошлошћу. Нација демонизирана пред светом, стављена на стуб срама, осетила је неодољиву потребу да се прикаже у другом светлу, да свој лик обасја неким новим тоновима. Пример је само однос према преживелим нацистима који су масовно процесуирани. Или, Хитлерово тестаментарно дело „Mein kampf“, које је знатно касније од других земаља штампано у Немачкој, и то – уз строги критички приказ.
Сигурно је било потребно да за рад на овом делу проучите знатну литературу?
– Радећи на овом роману служио сам се обимном литературом. У свету је после рата објављено на хиљаде књига у вези са нацизмом и његовим вођом.
Зорица Лешовић Станојевић
Фото: архива саговорника
ЦИТАТ
„У ЛАГЕРУ ЗА РЕПРОДУКЦИЈУ“
– Овде су млади парови водили љубав. Живели су у раскоши и били су окружени љубазношћу медицинског особља и послуге. Само са једном обавезом – да Хитлеру на свет доносе нове војнике – свечаним тоном изговорила је водитељка.
– Баш завидим тим младим официрима! Запала им је веома тешка дужност – да воде љубав са немачким лепотицама – рекао је син главне јунакиње не знајући да је управо ту пре више од три деценије зачет, због чега је мајци позлило. Била је то просторија трећа с лева у блоку одређеном у те сврхе…
