УДРУЖЕЊЕ „ЧУВАРИ ДЕЛА ВУКА КАРАЏИЋА” ДАРОВАЛО КЊИЖИЦАМА ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ „МОЈЕ ДЕТИЊСТВО” И „РАДОСТ”
У знак сећања на мр Гроздану Комадинић која је 27. јануара 1999. године основала Огранак Вукове задужбине у Чачку, осамостаљен као правно лице 2013. године под називом Удружење „Чувари дела Вука Караџића”, а која се упокојила 10. фебруара 2019. године, Удружење је 4. фебруара поклонило ПУ „Моје детињство” и ПУ „Радост” по 50 примерака књиге „Народне успаванке : Песме које се певају деци пред спавање”. Књиге су Удружењу дароване од стране аутора и Града Чачка, као покровитеља 4. Културно-образовне манифестације „Дани Вука Караџића у Чачку”, која се овом активношћу Удружења завршава, а којом је обележен јубилеј од 25 година постојања. Издавачи ове књиге су Прометеј и Вукова задужбине. Текстове је сакупио Вук Стефановић Караџић. Композитор и аутор публикације је Зоран Бранковић, Илустрације за књигу урадила је Сара Бранковић. Иновативни приступ слушању интерпретацијама нотних записа је могућ захваљујући коду (QR), а за наведено је заслужан ПГП РТС.
Руководства ПУ „Радост” и „Моје детињство” изразила су захвалност Огранку Вукове задужбине у Чачку, али и Граду Чачку на даровима који ће бити коришћени у едукативне сврхе. Успаванке јесу начин на који ће деца, уз могућност да певуше или да им се на неком инструменту одсвира, успети да ослушну народни језик, али и да им се побуде креативност, машта, пут до сновиђења… Председник у оставци Данијела Ковачевић Микић је у име Удружења „Чувари дела Вука Караџића” подсетила je на значај сарадње међу установама културе и образовања.
Приликом даривања ових симболичних дарова чачанским предшколским установама Ковачевић Микић је подсетила на оснивача Огранка Вукове задужбине у Чачку.
‒ Мр Гроздана Комадинић је волела свој завичај, свој народ и његове обичаје, и управо из тог родољубља проистекла су сва њена фолклористичка истраживања, сакупљања старих речи, попут ткачке лексике Драгачева, народних „варовања”, мудрости о животу и љубави, сећања потомака на храбре претке чија имена нису остала забележена у националним историјским читанкама, иако су и они страдали за нашу слободу, а који се памте кроз породичне албуме и завичајне музејске поставке. Имала је посебну харизму и велико срце због чега су је волели и ђаци, али и одрасли сарадници, и баш зато и јесте оставила неизбрисив траг – навела је Ковачевић Микић.
Циљ даривања „Народних успаванки” саговорник је објаснила посредством везе између пренаталног периода и одабраних звукова, тј. садржаја који се могу певати, свирати или казивати.
‒ Успаванке припадају групи најстаријих лирских породичних песама. Доказано је да бебе чују већ у мајчином стомаку, те се препоручује да мајке већ током трудноће певају успаванке јер то доприноси емоционалном развоју детета и стварању чврсте везе између мајке и бебе. „Успаванке пружају деци прве лекције матерњег језика и омогућавају им да доживе језик свог народа, његову мелодичност и ритам, обогате речник и развију фонетички слух“ (Пухач, 2014). Дакле, донирање ове публикације је потпуно у складу са програмом рада удружења, јер су у основи тог програма филологија, фолклористика и књижевност – објаснила је Ковачевић Микић.
РОДИТЕЉСТВО И ПЕРЦЕПЦИЈА НАРОДНОГ СТВАРАЛАШТВА
Даривање оваквих публикација наметнуло је и питање: Да ли родитељи данас довољно посвећују пажњу оваквом штиву у одрастању деце?
‒ Нажалост, бојим се да родитељи имају све мање времена и за разговор са децом, и за играње и мажење са њима, и за заједничко учење, и за читање или певање пред спавање. Ако у породици нема старијих чланова који имају мало више времена за то што представља суштину породичног живота, онда су деца углавном препуштена рачунарима и мобилним телефонима. Наравно да се могу и на тај начин пронаћи квалитетни забавни и поучни садржаји за децу, али признаћете да детету ништа не може више да прија од топлог маминог или татиног гласа. Некадашње генерације су васпитаване на народној књижевности која се казивала или певала при обављању различитих послова, обичаја или обреда. Епске песме су биле срж васпитања, оне су биле наш морални кодекс, кроз њих су се наши преци учили чојству и јунаштву, али су се уз лирску песму ослобађале танане емоције које се у патријархалном друштву нису отворено исказивале, веђ скривено, у метафорама и загонетањима, те није чудно што је Вук лирске песме називао женским песмама. Деца савременог доба имају муку да разумеју суптилну метафорику усмене лирике, често засноване на биљној или животињској симболици, и стога ми одрасли имамо задатак да пронађемо занимљив начин да се та златна нит нашег усменог предања не прекине. Ова књига представља такав напор, да се песме које су мајке у прошлости певале деци, а које је сакупио Вук Караџић, музички реинтерпретирају. Вук је сакупио текстове, али су се мелодије тих песама изгубиле. Зоран Бранковић је покушао да, као композитор, досегне „историјска сећања”, али ваља нагласити да су ово ауторски записи, а да се оригиналан начин њиховог певања из прошлости није сачувао. Ипак, нема мајке која не певуши ове или неке друге песме на свој начин. И баш то и јесте лепота ових успаванки, да могу да се певају по свом осећају, по свом срцу и слуху – истакла је Ковачевић Микић.
За употребу ових публикација разматра се и познавање језика ових лирских врста од стране савремених генерација родитеља.
‒ То је заиста различито од породице до породице. Има породица које негују породично стабло, које знају своје корене, које томе уче и млађе, а има, нажалост, и потпуно отуђених, обескорењених породица. Баке и деке су још увек велики чувари архаизама и дијалектизама, али радује и чињеница да су многе школе препознале важност неговања народне традиције и да се фолклористика оживљава кроз слободне активности или програме попут Обогаћеног једносменског рада, тако да тамо где родитељи немају времена или не знају како, школа допуњује родитеље. Наш крај има и музејску учионицу, тако да сам уверена да наши ђаци углавном познају значење ових речи – објаснила је Ковачевић Микић.
КРЕАТИВАН ПРИСТУП НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
Саговорник је истакла важност перцепције мелодичности ових лирских врста. Саговорник је објаснила пут којим најмлађи могу да репродукују успаванке.
‒ Као аутор обуке „Фолклористика у школи”, покушавам да подстакнем колеге, нарочито учитеље, да часове програмирају тако да се ученици што више подстичу на креативан приступ народној књижевности. Једна од техника јесте да певају народне песме опонашајући различите музичке жанрове. Пошто и та техника припада драмском методу наставе и учења, ђаци такав приступ заиста воле, па и ако нису музички талентовани, то ништа не мари, јер ми их учимо да „ко пева, зло не мисли”. Певајући, они памте стихове лирских песама, ти стихови тако, на суптилан начин, постају и део њиховог језичког фонда, али што је најважније, ти стихови позитивно утичу на њихов емоционални развој и емпатију ‒ навела је Ковачевић Микић.
ВАЖНОСТ ОЧУВАЊА НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА
Oваквим симболичним даривањем најмлађих суграђана Удружење „Чувари дела Вука Караџића” је поручило да остану доследни неговању и очувању вредности које нас чине српским народом.
‒ И најмлађим и свим другим суграђанима, удружење непрекидно поручује колико је важно бити део света, али не тако да се разлијемо или улијемо у глобалну мрљу света, већ да сачувамо свој национални идентитет, а то се може само добрим познавањем своје историје и традиције и неговањем свог матерњег језика и писма – поручила је Данијела Ковачевић Микић.
Милица Матовић
