АГОНИЈА ДРАГАЧЕВСКОГ ЦЕНТРА ЗА КРОМПИР И ДАЉЕ ТРАЈЕ
РЕШЕЊА НЕМА НИ НА ПОМОЛУ!
Месец и по дана нас дели од пролећне садње кромпира, која ће, као по обичају, бити веома скупа, јер на нашем тржишту нема довољно домаћег семенског кромпира. Мада су се пољопривредници Моравичког округа и других делова Србије надали да ће на пролеће на својим парцелама поново засадити домаћу „елиту“, безвирусни семенски кромпир из Центра за кромпир у Гучи, то се неће догодити, јер је прошле године београдски „РЗ Плант“ смањио производњу тог изузетно квалитетног семенског материјала, па је реч о само симболичним количинима. Иако је уговор о пословно-техничкој сарадњи још увек актуелан, „РЗ Плант“ је зауставио сва улагања у Центар док се не реши његов правни статус и одреди титулар имовине, упркос чињеници да је током њихове сарадње освојена нова технологија производње семенског кромпира (по систему аеропонике) и оздрављена стара сорта „драгачевски месечар“.
Производња безврусног семенског кромпира у Центру за кромпир је стављена под знак питања још у периоду поплава 2019. године, када су бујичне воде опустошиле лабораторије и мрежанике у којима су се налазиле биљке. Размере штете су биле огромне, али „РЗ Плант“ није добио ни динара одштете по том основу, а да невоља буде још већа ни ресорна министарства нису препознала колико је значајан пројекат производње безвирусног садног материјала по систему аеропонике у погледу квалитета семенског кромпира, као и умањења степена зависности наше земље од увоза, па је тако изостала подршка и са те стране, односно, средства за суфинансирање пројекта нису одобрена. Отуда и не чуди прошлогодишња одлука пословодства „РЗ Планта“ да обустави било каква улагања у Центар све до разрешења његовог статуса, јер је у ревитализацију овог привредног друштва и заснивање производње уложен велики новац, док је профит изостао због огромне штете од бујичних поплава, мада су уложени и додатни напори да се производња безвирусног семенског кромпира одржи, истиче Милић Домановић, в. д. директора Центра за кромпир у Гучи.
– Дочекасмо и нову генерацију произвођача, увозника, прерађивача и трговаца, а статус Центра за кромпир још увек није решен. Ускоро ће и роботизација наћи примену у пољопривреди, а ова некада реномирана установа, која је регистрована у Министарству за науку и иновације, престала је активно да ради у 60. години постојања, не бих рекао од „изнемогле старости“, јер су традиција и акумулирано знање нешто чиме би требало да се поносимо. Пре бих закључио да се то догодило због одсуства подршке и разумевања да се муке Центра коначно прекрате решавањем његовог статуса. Да подсетим, наша локална самоуправа није прихватила понуду ресорног министарства да преузме имовину Центра и формира Центар за развој пољопривреде и села. Такође, на Видовдан прошле године, Скупштина Центра за кромпир је донела и доставила одлуку оснивачу (Републичкој влади) и Министарству за науку и иновације за промену статуса (стечај, јавно-приватно партнерство, приватизација), али је изостао одговор – рекао је Домановић, постављајући питање да ли постоји било ко у овој држави да се запита како се ради и руководи државном имовином на више локалитета (Гуча, Ивањица, Нови Пазар, Рашка), која је као основни капитал приликом оснивања процењена на 1.134.230 евра, а чији је корисник Центар за кромпир у Гучи који већ 18 година има законског заступника у статусу в. д. директора, а да при томе у том периоду никада није покренута процедура за његову замену или постављење директора.
Илустрације ради, од 100 сората кромпира на сортној листи Србије, које се користе у производњи индустријског и конзумног кромпира, само су три домаће (одомаћене) , „дезире“, „кенебек“ и „драгачевски месечар“. Сорте Центра за кромпир „драгачевка“, „јелица“, „универзал“ и „хибрид 8614“ су нестале из производње, јер нису издржале конкуренцију из увоза и одрживост у домаћој семенској производњи. Поред тога, Центар је располагао и коморама за чување резервне колекције семена поврћа и старих сората (банка биљних гена) за потребе Министарства, као и савремену лабораторију за културу ткива „in vitro“ за производњу и чување мини–кртола.
Србија годишње увози око 8.000 тона семенског кромпира (за индустријску производњу, конзумни кромпир и производњу семена), а његова цена ће у овој години бити од 160 до 170 динара по килограму. Када је реч о помфриту, годишње се у нашу земљу увезе од 26.000 до 27.000 тона, што одговара количини од 50.000 тона индустријског кромпира, односно производњи на 1.300 до 1.400 хектара. Јеловног кромпира годишње увозимо (из Француске, Белорусије, Немачке) од 40.000 до 50.000 тона са просечном ценом од 60 динара по килограму. Тај кромпир се препакује за супермаркете и, углавном, продаје као домаћи.
– Кромпир се у Србији производи на око 20.000 хектара, претежно у Војводини, што није довољно за потрошњу од 40 килограма по глави становника. Производња сертификованог семена одвија се на свега 350 до 400 хектара и због тога је присутан огроман дефицит домаћег семена, што отвара велики простор за увоз семенског кромпира, за који се, иначе, троше позамашна новчана средства. Две фабрике чипса у нашој земљи, укључујући и „Таково“ користе око 75.000 тона индустријског кромпира са површине од 1.800 хектара, углавном у Војводини, али им недостају савремена складишта. И хемијска средства су постала велика енигма за произвођаче кромпира. Проблеми земљишних штеточина, болести, спречавања клијања кромпира у складиштима су готово нерешиви, јер је, према прописима ЕУ, промет неких активних материја за формулацију пестицида забрањен. Све ово су добри разлози да се надлежни у држави, као и струка, позабаве кромпиром као стратешком производом и да се изнађе прави начин да се ревитализује Центар за кромпир из Гуче, где је за 60 година рада било запослено 104 радника, почев од истраживача, па до администрације – поручио је Домановић.
В. С.
Фото: Архива саговорника
