У Чачку и окружењу је највише лепих и позитивних искустава. Чак и када се осамостале, многа деца остају у чврстим везама са хранитељима. Заједно прослављају рођендане, крсне славе, венчања. Касније, врло често, они су главна подршка остарелим људима који су их одгајили…
Права љубав према деци и искрена саосећајност. То су главни услови које морају задовољити људи који би желели да буду хранитељи. Тек, после тога долазе материјалне могућности које, ипак, морају бити испуњене. Тренутно, у хранитељским породицама у Чачку налази се 38 деце. Ту ће остати док су редовни ђаци или студенти, односно, док се потпуно не осамостале.
– Пунолетство није крајња граница за останак у хранитељској породици. Али, само деца и млади до 18. године могу добити такав вид заштите. У ствари, у хранитељским породицама остају док се редовно школују и не постану самостална – потврђује Милош Илић, специјални педагог, саветник за хранитељство Републичког центра за породични смештај и усвојење. Установа коју представља, основана је 2011. године и њено седиште је у Крагујевцу. Наш саговорник задужен је за Моравички округ.
КОРАК ПО КОРАК
Центри за социјални рад и за породични смештај и усвојење су прве карике у ланцу хранитељства. Њима се обраћају и потенцијални хранитељи. Када они одобре, могу да приме децу у своју породицу. Ипак, док не стигну нови чланови домаћинства, чека их дуг пут.
– У хранитељске породице се смештају деца без родитељског старања, односно, ако су родитељи болесни или нису живи. Такође, из билошких породица се измештају и занемарена деца или, ако су жртве насиља. Услове живота и одрастања у биолошким породицама процењују центри за социјални рад, обавштавају нас о томе и онда заједно спроводимо даљу процедуру. Људи који желе да буду хранитељи пријаве се у нашу установу или центре за социјални рад, када обавимо прве информативне разговоре са њима, морају нам доставити и одређену документацију. Најважније су потврде да нису осуђивани, да се против њих не води истрага, а нарочито битан део су породични односи, односно, да нема насиља и других нежељених појава. Деца се на хранитељство најчешће поверавају брачним и ванбрачним партнерима. Сваки носилац хранитељства мора да има подршку. Такође, о променама у породици морају бити упознати сви чланови, нарочито, ако хранитељи имају биолошку децу. Неопходно је и испунити одређене услове у домаћинствима. Дете које породица прими мора имати своју собу, или својих десетак квадрата, лежај, постељину, радни сто, ормар. Врло често деца немају такве услове у билошким, али их морају имати у хранитељским породицама.
Обавезан део процедуре је и обука хранитеља. Они похађају 33 часа и заједно са стручњацима разматрају све ситуације у које могу доспети са новим, младим члановима породице – наводи Милош Илић најважније услове које потенцијални хранитељи морају да испуне. Децу коју приме морају редовно да воде на лекарске прегледе, као и, уколико је потребно, код логопеда, психолога, физијатра. Такође, поред редовног школовања, деца похађају и ваннаставне активности, било да одаберу спортске или друге креативне активности. Пожељно је и да хранитељи имају возачке дозволе, ако примају мању децу да живе у насељенијим местима, ближе здравственим амбулантама и школама. О редовним и разноврсним оброцима, као и хигијени становања није потребно говорити – подразумевају се. Оно што је главно, већ је поменуто. Без чистог срца и искрене жеље да помогну најмлађима, нема успешног храннитељства.
Некада се дешава да деца хитно морају бити одвојена од својих породица. Тада их, најчешће, примају искусни хранитељи који у својим породицама већ имају малишане или тинејџере.
„ТОЛИКО НАС ИМА…“
И пре најважнијих услова, требало би сазнати о основама хранитељства. Реч је о привременом облику заштите детета која траје до разрешења кризне ситуације у биолошкој породици, али може потрајати и дуже. Дете се смешта у хранитељску породицу да би у одговарајућем породичном окружењу одрастало, васпитавало се, образовало, односно, било спремно за самосталан живот. Хранитељство је, пре свега, хумани позив. Вероватно га је најлепше описао Душко Радовић: „Хранитељска породица пружа детету сигурност, враћа поверење у људе и праведан свет“, „Улога хранитеља је да деци поврати поверење у одрасле људе“, „Толико нас има и толико имамо, да се нико не сме осећати сам и беспомоћан“.
Пошто су главни елементи хранитељства привремени смештај и заштита деце и адолесцената, круна успешног рада је њихов повратак у биолошке породице. Нажалост, таквих примера је врло мало. Ретко се околности у билошким породицама поправе. Такође, постоје стандардне и сродничке хранитељске породице. И они за свој рад добијају одређену финансијску накнаду. Потврда да тај аспект није најважнији су јаке везе које хранитељи остваре са децом коју су одгајили. Оне остају за цео живот. У хранитељским породицама и у Чачку налазе се деца из свих крајева Србије, Војводине, Косова и Метохије.
– Хранитељство је двадесетчетворочасовни рад, посебно, ако је реч о деци са сметњама у развоју. За такав подухват сваки човек мора да има посебну енергију и посебну емпатију. Имамо доста успешних примера у Чачку и околним градовима. Прегршт је примера заједничких породичних славља. Стално заједно славе рођендане или крсне славе. Често, када се осамостале, деца која су била на хранитељству брину о својим хранитељима. Дешавало се и да се побрину за сахрану људи који су их одгајили, а нису имали своју децу – каже Милош Илић.
Један од примера успешног хранитељства у нашем окружењу је и породица која брине о дечаку који не хода и не говори. Он је код својих родитеља био непримећен. Прича о девојчици оболелој од булозне епидермолизе (дете лептир) и хранитељки Тањи је свима добро позната. Што је најважније, у нашем окружењу истичу се добри примери.
Чачак има 31 хранитељску породицу, односно, 38 деце на хранитељству. У Гучи се о петоро деце брину четири стандардне хранитељске породице, а у Ивањици је код сродника њих седморо.
Фото: Информатор за будуће и садашње хранитеље
