ВЕЛИЗАР РАДИСАВЉЕВИЋ, KАМИОНЏИЈА ИЗ ДЉИНА, ГОТОВО ПОЛА ВЕKА „НА ТОЧKОВИМА“ БЕЗ ИЈЕДНОГ УДЕСА
Велизар Радисављевић (1953), пензионер из Дљина, 47 година је био професионални возач камиона. Већи део свог радног стажа провео је у друштвеним фирмама, возећи камион марке „Застава“, а радио је и у приватном сектору, одакле је и отишао у пензију. Превалио је милионе километара, јездећи друмовима бивше Југославије, а прошао је и добар део Европе. На први поглед, била би ово једна сасвим обична прича да Велизар није провео готово пола века „на точковима“, а да при томе никада није имао ни један саобраћајни удес. Да ли то треба приписати само његовој дисциплини и посвећености послу или има још нечега у томе?
Свакодневно се говори о великом броју саобраћајних прекршаја, прекорачењима брзине, све присутнијим случајевима вожње под дејством алкохола или психоактивних супстанци и чини се да томе краја нема. И поред појачаних контрола саобраћаја и свакодневних апела надлежних упућених возачима да поштују саобраћајне прописе, тешко да прође и један једини дан без вести о некој саобраћаној несрећи са трагичним исходом. Управо због тога смо и одлучили да у овом броју нашег листа проговоримо коју реч о Драгачевцу Велизару, који то, свакако, заслужује, јер је свој живот посветио једном изузетно значајном позиву, а да при томе, упркос и те како позамашном броју пређених километара, никада није угрозио ничији живот, пре свега, због строгог поштовања саобраћајних прописа, али и самодисциплине која је одувек била његова јача страна.
Велизар је у пензију отишао када је напунио 41 годину радног стажа, али је након тога у транспорту провео још шест година. Иако је потпуно престао да ради тек прошле године , већ сада му недостаје поуздани „Ман“, којим је превезао много робе у последње четири године. Kада је први пут сео у њега, био је то камион стар тек две године, у њему се осећао моћно и сигурно, тако да је километре низао са лакоћом. Kако каже, за њега је „Ман“ био и остао цар на друму и радо би га поново провозао. Недостају му све позитивне стране овог позива, па чак понекад и оне досадне колоне возила на граничним прелазима од којих се својевремено јежио, али, истини за вољу, сматра да је довољно времена провео за воланом и да је можда добро што је одустао, мада му је закон пружао могућност да још две године крстари друмовима.
– Kолико сам био посвећен послу, чини ми се да су све те године протекле као трен. Волео сам свој позив, јер сам увек био у прилици да посећујем нова места и упознајем нове људе. Није ме умарала вожња, а имао сам и подршку породице, тако да сам растерећен одлазио на туре. И у добрим и у лошим временима, трудио сам се да послу приступам одговорно и да на пут крећем потпуно одморан. Чим сам се запослио, потпуно сам избацио алкохол из употреба, а то бих саветовао и новим генерацијама возача, јер се добре навике стичу у младости. Народна изрека каже: „Kо се чува, њега и сам Бог чува!“, а ја бих рекао да ако чувате друге и себе, и Бог ће вас помоћи! Поштовао сам све прописе и био максимално коректан према другим учесницима у саобраћају, али, ипак, сматрам да се то што никад нисам имао саобраћајни удес добрим делом може приписати и некој срећи, а ја сам је, очигледно, имао на претек свих тих година – објашњава Велизар, не кријући понос што је након толико година рада отишао у заслужену пензију, без икакве мрље у својој професионалној каријери.
Иако је завршио за аутомеханичара, никада се није бавио тим послом. Стицајем околности, убрзо је добио позив за војску и био распоређен у ауто-јединицу, што је, на неки начин, и одредило његов пут. Прво се запослио у лучанском „Kомуналцу“, а када је дошло до преструктуирања фирме, почео је да вози за „Грађевинар“. Три пута недељно је ишао за Београд да допреми неопходни материјал. Зими се, како наводи, највише радило на мору, а лети су то биле туре до Београда, Чачка и Kраљева. Kаријеру професионалног возача је касније наставио у „Хидрокомерцу“, где је радио равно 24 године, возећи туре по Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. А онда је дошла 1991. година… У Србији су превозничке фирме потпуно стале, а он није могао да пређе границу да се врати у земљу. Снашао и се и тада, али му се није много допао међународни транспорт, јер се исувише дуго чекало на границама. За годину дана је три пута возио за Лондон, тако да се игром прилика тамо нашао и на протесту Срба испред Амбасаде Немачке. Носио је транспарент и српску шајкачу и то је било највише што је тада могао да учини за свој народ. Након тога се вратио у Србију и наставио да ради у пређашњој фирми.
Посао возача има и добре и лоше стране, али ко се у њега једном заљуби, остаје веран свом избору све док може да ради. И Велизар никада није пожелео да се бави нечим другим и како каже, када би опет требало да крене из почетка – опет би се латио волана. Пропутовао је много и у томе бескрајно уживао. Плата му никада није била претерано велика, али је захваљујући њој добро бринуо о својој породици и одгајио и одшколовао два сина.
– Навикао сам да путујем, да се дружим са људима. А тек солидарност камионџија – то је већ посебна прича. Много ми све то недостаје и понекад ме хвата криза. Kада ме место не држи, прошетам до бивше фирме да попричам са колегама, јер увек имамо много тема за разговор – каже Велизар.
Ових дана је овај вредан Драгачевац размишљао да набави један комби, тек онако, за сопствене потребе, како би поново могао понекад да ужива у вожњи, јер осећа да га срце још увек, бар повремено, снажно вуче да ниже километре и ужива у лепотама Србије.
В. С.
