МИНИМАЛНА ЗАРАДА У ОВОЈ ГОДИНИ ПО ПРВИ ПУТ ПОКРИВА МИНИМАЛНУ ПОТРОШАЧКУ КОРПУ
НЕДОВОЉНО ЗА ДОСТОЈАНСТВЕН ЖИВОТ!
Минимална зарада у Србији од 1. јануара ове године износи 53.592 динара, што представља раст од 13,7 одсто у поређењу са прошлогодишњом од 47.154 динара. Нова минимална цена рада по сату је 308 динара, тако се минималац први пут изједначава са минималном потрошачком корпом у нашој земљи и то оном, коју су статистичари обрачунали за мај прошле године, а која је тада износила 53.517 динара.
После шест година износ минималне зараде постигнут је договором, а не одлуком Републичке владе, како је то било претходних година. Минимални износи зарада у овој години биће у распону од 49.280 динара за 160 радних сати до 56.672 динара за 184 радна сата. Минималац покрива минималну потрошачку корпу, која се обрачунава за трочлану породицу, а највећи удео у њој, чак 47,35 одсто, чине храна и безалкохолна пића, док је други највећи издатак становање, вода, струја, гас и остали енергенти. Затим следе алкохолна пића и дуван са око осам одсто најниже зараде, транспорт са пет одсто, намештај, опремање и одржавање домаћинства са 4,11 одсто, рекреација и култура са 3,48 процената, здравство са 3,38, док остала роба и услуге чине 3,16 одсто минималног буџета трочлане породице. У циљу ублажавања повећања трошкова, послодавци су добили увећање неопорезивог дела зараде за исти проценат за који је повећан и минималац, дакле за 13,7 одсто, што је у номиналном износу 3.423 динара, а то значи да се у овој години, уместо досадашњих 25.000, неће се опорезивати 28.423 динара.
– Први пут је минимална зарада повећана за износ од 13,7 одсто и тиме достигла минималну потрошачку корпу. Први пут су Влада, Унија послодаваца и синдикат изгласали тај износ, јер је захтев синдиката био да минимална зарада покрије трошкове минималне потрошачке корпе. Без обзира на остварени помак, синдикат тражи да се два пута годишње усклађује минимална цена рада због сталног раста трошкова живота, али до сада у томе нисмо имали успеха – истакао је Слободан Јелић, председник Градског одбора Савеза самосталних синдиката Србије (ГО СССС).
Јелић каже да је процентуално повећање минималца од 13,7 одсто значајно, али да при томе не треба заборавити да је тај износ усвојен крајем августа прошле године, а да су у међувремену забележена значајна поскупљења. Цене комуналних услуга су пред крај године подигнуте чак и до 60 одсто, а када се узму у обзир и сва друга поскупљења која су уследила поставља се питање колико је заиста реално повећање минималне зараде, односно, да ли су га бројна поскупљења унапред „појела“.
– Ако знамо да је минимална корпа у мају прошле године износила 53.517 динара и да сада не може да покрије ни најосновније трошкове трочлане породице – то је вређање достојанства грађана Србије и синдикат на састанцима тражи да се укину минимална потрошака корпа и уговарање минималне цене рада, јер не знамо чему то води. Више од 50 одсто запослених прима минималце или мало изнад тог износа, а по Закону се минимална зарада исплаћује само у предузећима која послују са проблемима и то до три месеца у години. Међутим, у пракси је то другачије, па многи послодавци минималац исплаћују током читаве године на основу сагласности које добијају од Министарства рада због поремећеног пословања. Због свега тога, ми смо поборници да се уговарају зараде у којима ће све што је потребно бити укалкулисано, почев од стручне спреме, преко свега осталог – наглашава Јелић.
Важно је напоменути да минималну зараду чини основна зарада обрачуната према броју радних сати, док додатни издаци, попут топлог оброка, регреса за годишњи одмор, прековременог рада, ноћног и рада током државног празника, нису у њу укључени.
А ШТА О ПОВЕЋАЊУ МИНИМАЛЦА МИСЛЕ ГРАЂАНИ?
Питали смо грађане Чачка шта мисле о повећању минималне зараде и да ли сматрају да је она довољна за достојанствен живот. Неки од њих су повећање од 13,7 одсто протумачили као добар потез и назнаку да ће то утицати на подизање плата и у производним и у услужним делатностима, али је, ипак, било много више скептичних по том питању, а то су најчешће били баш запослени чија егзистенција зависи од висине тог минималца.
Четрдесетогодишња Невена М. прима минималну зараду од када се запослила, а томе има већ десетак година. Она сматра да минималац, па чак и овако увећан, не може да покрије најелементарније потребе породице.
– Нажалост , имам посао који није био пристојно плаћен од када сам се запослила и због тога сам принуђена да се стално прерачунавам и купујем намирнице по сниженим ценама, како бих за породицу набавила оно што је најнеопходније. Трудим се да редовно измирујем све дажбине, али ми то тешко успева. Са минималцем не може нормално да се живи, јер су трошкови живота енормно порасли, а и свако мало се најављују нека нова подизања цена, тако да су то повећање минималне зараде одавно већ појела поскупљења – објашњава Невена.
Запослени који уз минималац добијају и неки мањи део плате „на руке“, а таквих је широм Србије, па и овде у Чачку поприлично, углавном сматрају да се њихова материјална ситуација неће ништа променити ни са овим повећањем минималне цене рада.
– Радим тежак посао и то на отвореном простору, изложен сунцу, ветру, киши… Примам на текући рачун минималац и део плате „на руке“, али ни то није много. Јасно ми је да ћу када одем у пензију, а она се ближи, бити принуђен да грчим сваки динар – рекао је шездесетдвогодишњи З. Н. који живи на селу, а ради у граду, што му донекле, како каже, тренутно олакшава живот, јер понешто од хране још увек може и сам да произведе.
– Не желим да коментаришем повећање минималца, јер сматрам да би свако ко поштено ради било где требало да има нормалан и достојанствен живот, да се лечи, одмара, културно уздиже, јер на то има право – рекао је тридесетогодишњи Ј. П. који има високо образовање, али још увек није успео да пронађе запослење у струци.
Већина анкетираних грађана је изнела мишљење да би надлежни у држави, као и послодавци, требало више да брину о повећању плата и животног стандарда, јер се на тржишту рада већ сада осећа поприлично висок дефицит радне снаге, што би у наредном периоду свима могло да донесе велике главобоље.
И ДАЉЕ ПРИСУТНЕ ТРАУМЕ ИЗ ТРАНЗИЦИОНОГ ПЕРИОДА
Према неким подацима, минималну зараду у Србији прима око 114.000 радника, док синдикати тврде да је број запослених којима се исплаћује минималац далеко већи и да их је негде између 350.000 и 500.000. Такође, на питање да ли се зна колико предзећа у Чачку исплаћује запосленима минималне зараде нисмо могли да пронађемо прави одговор, јер, како су нам објаснили у ГО СССС, не располажу таквом информацијом, првенствено због тога што постоје многе приватне фирме у којима радници нису синдикално организовани. Како наводе, познато је да се у јавном сектору и у великим компанијама, а посебно тамо где се потписују колективни уговори, боље испоштована права радника и да им се све редовно исплаћује – топли оброк, регрес, државни прзнизи, трошкови путовања…
Истини за вољу, добар део радника који данас прима минималну зараду још увек вуче трауме из транзиционог периода. Не могу да се помире са тако ниским платама, али се, углавном, теше тиме што оне стижу редовно, мада их највише брине то што ће када оду у пензију имати минимална примања и тешко састављати крај са крајем. Са друге стране, постоји велики број младих који уопште и не размишљају о тим далеким данима, али су они, свакако, у великој заблуди. Додуше, они су у пуној снази и имају још увек довољно времена да објективно сагледају ситацију и опције које им се нуде.
В. С.
