ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС
За Словенца Грегора Авбеља Србија није земља „у пролазу“. Љубав према Србији, где га одавно зову „наш Словенац“, вредно је породично наслеђе. О Србији и Србима слушао је још у детињству од свог деде Милована Чебохина, који га је научио да пише и чита ћирилицу. На Сабор трубача у Гучи долази већ скоро две деценије. Гост је увек у истој кући породице Љубише Ђуровића, са којом је постао велики пријатељ. Овај тридесетдеветогодишњи инжењер хемијске технологије из околине Љубљане постао је један од најоданијих поклоника Драгачевске трубе. Ништа није случајно, јер је и родбинским нитима везан за чачански крај. Дедина братаница Радивоја удала се за Милића Ђекића, пореклом из драгачевског села Рти и са њим живот проживела у Чачку. До њих је Грегор дошао касније, а први сусрет је својеврсна анегдота. Милић и његова Војка, како су сви звали Радивоју, нису међу живима, али је наставио Грегор везе са њиховим ћеркама Аленком и Крстином. Тако је „међу својима“, са Миловановићима, Аленком и њеним супругом Ратком-Лалом, провео и новогодишње празнике.
Иако нема ни кап српске крви, колико је овај Словенац везан за нашу земљу говори и то да му, према сопственим речима, пред сваки долазак у Србију од радости јаче залупа срце, а сваки одлазак му тешко падне. „Сапутници“ у колима су му увек грб и заставица Србије, као и српска шајкача, а на виберу је, уместо његове слике, грб Драгачева, са којим су везе почеле 2008. године, када је студентска задруга његовог факултета организовала посету Сабору трубача.
– Одмах сам се, наравно, пријавио за долазак. Тада сам први пут дошао у кућу Ђуровића, код којих сам постао редован гост. Поново сам дошао већ 2010. и од тада нисам пропустио ниједан Сабор, осим у време короне када Труба није ни организована. Гуча се можда мало променила, али враћа се поново, чини ми се, оном изворном. Останем после Трубе и мало дуже, помогнем мојим Ђуровићима нешто на имању, у брању воћа… Сваки одмор проведем овде, у Гучи и Чачку, који ми је веома пријатан град за живот. Народ уме да дочека сваког. Можда мало имају резерву на почетку, док не стекну поверење. Али, кад те прихвате, сматрају те за свога! Могао бих овде да живим. Истина, и овде су последњих година велике гужве, али све је на десетак минута, па може и без аута. У Србији је све мало опуштеније, него код нас – примећује Грегор, који у своју дежелу увек понесе помало воћа, сувих шљива „нигде тако слатких као у овим крајевима“, мало драгачевског кајмака јер, каже, нема му сличног…
Везе са Србијом су веома дубоке, започиње породичну хронику наш Грегор и прича да су Чебохини из места Дивача, у близини Трста, приморског дела Словеније који је после Првог светског рата припао Италијанима. Према Словенцима, који нису имали никаква права, били су веома сурови, тако да су Србију и Краљевину Југославију Чебохини доживели као ослободиоце. Из захвалности прадеда Андреј је синовима рођеним после 1918. дао српска имена – Бранимир и Милован. Пре њих рођени су Франце, Албин, Марија и Зофка. Албин је стрељан у октобру 1941. у Краљеву, где је радио у Фабрици вагона. Знају да је и Марија, такође, једно време живела у Чачку и да је веома млада умрла.
– По причи мог деде, знао сам да је Војка, ћерка деде Францета, удата у Чачку. Рођен сам 1985. и њу и њену породицу нисам познавао. Тако, 2012. одлучим да потражим фамилију. Нашао сам адресу преко интернета. На повратку из Гуче позвоним на њихова врата. Када сам се представио, тета Војка, која је, заправо, сестра од стрица мојој мајци Бранки, у први мах је била резервисана. Ипак, позвала ме је у кућу и так када сам одговорио на нека питања из прошлости наше породице, схватила је да говорим истину. Заправо, испричала ми је касније, долазио је почетком 90-их неки преварант, који је, наводно, донео пакет из Словеније. Док су позвали фамилију у Словенији, тај је утекао на врата… Од тада сам у њиховој кући редован гост. Знало се, чим заврши Труба, ја сам у Чачку – уз срдачан осмех прича Грегор на „перфектном“ српском језику, који је научио уз деду Милована, и то баш тих „лудих“ деведесетих, када је цео свет окретао главу од свега што је српско.
– Деда ми је говорио да сам полуписмен, ако не знам ћирилицу. И сад се сећам, узео би неку стару читанку и учио ме да читам ћирилицу. Говорио ми је да су нетачне приче о Србима као о лошим људима. Био је од старог кова, пројугословенски оријентисан… У ствари, цела породица била је за заједништво и гајила љубав према Србији – наглашава Грегор, који зна многе старе српске песме.
Мада за себе каже да није музикалан, има таленат да ужива у доброј песми, музици и дружењу. И то су, сигурно, разлози његове страсти према Гучи у којој је стекао многе пријатеље. Драгачевом је одушевљен, крајоликом који му је налик словеначком, али људима посебно. Био је, као члан фамилије, пре две године на свадби, када се ћерка Ђуровића удала. На питање како у Словенији гледају на ову његову љубав према Србији, Грегор каже да га не интересује много шта други мисле, али да они из блиског окружења углавном сматрају то нормалним и да то не умањује његову љубав према својој Словенији.
Летос, после Гуче, свратио је опет до своје фамилије. Са њима је гледао и дочек наших олимпијаца у Београду. Певао је српску химну пуног срца, као да је гледао своје Словенце!
– Тешко је објаснити ту љубав, али мени је овде лепо! Не долазим само због Сабора, већ и због људи, атмосфере, Србије, у којој се никада нисам осећао као странац!
Весна Тртовић
ЧЕБОХИНОВИ
Милић Ђекић, један од оснивача Техничког факултета у Чачку, својевремено редовни професор и декан тог факултета, упознао је своју Војку током студија у Љубљани, где је завршио Електротехнички факултет. Војкин отац Франце Чебохин рођен је у истој кући у којој је рођена славна глумица Ита Рина. У тој кући у месту Дивача сада је Музеј драмских уметности. Од фашиста, који су били на власти у Италији, Чебохинови су избегли у Љубљану и били смештени у избегличким баракама, у којима је одрастао и глумац Стево Жигон. Франце је био учитељ и директор школе у Новој Васи, а касније, када је пензионисан, живео је са супругом Маријом у њеном родном Ложу. Био је веома музички даровит, свирао је пет инструмената, имао је тамбурашки оркестар. Као познати фудбалер и тренер, добитник је бројних признања за спорт. И Грегоров деда Милован био је пре Другог светског рата успешан фудбалер у „Илирији“. Сачувани су новински чланци о двојици браће Чебохин и њиховој спортској каријери. Од 1984, када је умро Франце, па све до данас одржава се Меморијални турнир у малом фудбалу који носи његово име.
КАО МЕЂУ НАЈРОЂЕНИЈИМА
За сваки распуст Милићеве и Војкине две ћерке одлазиле су код бабе и деде у Словенију, знале су из прича за сву родбину Чебохина.
Када је пре четири године умрла Војка, Грегор је наставио да долази код свог Мића, посећивао га у болести. Сада долази код њихових ћерки, које су веома везане и за своје словеначке корене. У њиховим породицама доживљавају га као члана породице.
– Јединац сам, тако да сам за њих везан као за најрођеније – речи су којима Грегор потврђује да су то обострана осећања.
