ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС (14)
Дмитриј Уљанов из Севастопоља наш је суграђанин тек две и по године. Ипак, Србију и Чачак познаје много боље него многи од нас. Није реч само о туристичком упознавању градова и предела, јер је и пре доласка овај Рус много читао о историји, култури и народу Србије. Тешко се може мерити љубав обичним људским аршинима и објаснити речима због чега се неко или нешто воли. Једноставно се догоди. Тако је и са Дмитријевом љубављу према Србији. Из своје домовине овај двадесетшестогодишњи младић, по много чему необичан и за своју генерацију, понео је диплому правника и страст према старој јапанској борилачкој вештини кендо.
Рођен је 16. јуна, на дан када се слави Свети мученик Дмитриј, руски царевић по коме је добио име. Историја га је интересовала од малена. Прво она ближа, из времена кад је рођен. А тих деведесетих година Србија је носила бреме рата и трагедија, што га је подстакло да чита о даљој прошлости и судбини српског, по православној вери братског народа. Прича да је још као дете маштао да, кад порасте, заради новац да би посетио Србију.
У лето 2022. је први пут са својим другом из детињства дошао у нашу земљу, као туриста. Букирали су смештај у Ћуприји и за петнаестак дана аутом пропутовали скоро целу нашу земљу. Чачак је тада видео само у пролазу, на путу до Златибора. Највише му се, каже, допала западна Србија, пре свега, због планинских предела. Имао је утисак да је све то већ видео, да ту припада. Можда и због сличности крајолика са родним Кримом.
– Чудновата је и источна Србија, али нема много градова. Војводина је лепа, али ме подсећа помало на руску степу. А овде, где су планине и лепота свуда около, никада ми није досадно – прича Дима на одличном српском језику, који је научио, углавном, дружећи се са људима.
Убрзо, већ на јесен исте године, вратио се у Србију, са одлуком да овде и живи, мада је знао само две српске речи – добар дан и хвала. У почетку је био у Лозници, јер је у том граду било доста руских емиграната, а и због близине границе, пошто је због папира као странац на сваких месец дана морао да изађе из земље. У Лозници је провео три месеца, где је упознао једног Србина по чијој је препоруци нашао посао у чачанској фирми.
Чачак му се допада, јер је у њему све целовито, каже. Може се стићи без аута, веома брзо у било који део града. У почетку је баш доста пешачио и планинарио, тако је упознавао град и околину.
СРБИ ОТВОРЕНИЈИ, РУСИ ОДГОВОРНИЈИ
Иако многи мисле да смо као народи веома слични и да у Србији воле Русе, он је за две године схватио да то није баш тако. У ствари, каже, уочио је драстичну промену током само пар месеци. Мисли да је разлог томе и велики прилив руских емиграната у јесен 2022. године.
– Кад сам први пут дошао, сви су хтели да ми помогну… На јесен је већ све било другачије. Знам да је пре сто година, после Октобарске револуције, такође, био велики талас емиграната из Русије, али то је онда била интелектуална елита. Сада су то „новије рускије“ (новобогаташи), који су разметљиви. То изазива негативне реакције, што је нормално – истиче Дмитриј, који је током две године сагледао и друге разлике, пре свега, у обичајима и менталитету Руса и Срба.
– Ми Руси смо много више затворени, за разлику од вас. Ретко када прилазимо непознатим људима, а овде је нормално да људи причају много о себи, чак и непознатима. Код нас нема толико дружења по кафанама, већ, углавном, живимо посао-кућа и тек понекад излазимо искључиво са својим друштвом… То није само у великим градовима, већ је део менталитета – каже Дмитриј и додаје да га је то у почетку збуњивало:
– Са пријатељем Ацом возио сам се чамцем по језеру Међувршје. Из викендица са обале нас су поздрављали људи и звали да свратимо на пиће и роштиљ. Питао сам га да ли познаје све те људе. Када ми је рекао да их први пут види, нисам могао да верујем! Код нас у Русији немогуће је да се то догоди… – једна је од многих потврда тих разлика.
На питање која је особина на страни Руса, Дмитриј без размишљања каже да је то одговорност:
– То је највећа мана Срба, не држе се дате речи. Мора сто пута да се зове и потврди неки договор. Код нас не постоји „лако ћемо“, ако се договоримо, тога се и држимо – износи своје запажање Дима.
„САМУРАЈ“ НА СПОМЕН-ПАРКУ
Поред историје, велика страст му је и кендо, познат и као „пут мача“, који тренира пет година. Због тога тренутно живи на релацији Чачак – Крагујевац. Неколико пута седмично иде на тренинг у тамошњи кендо клуб „Рјуђин“.
– Ова борилачка вештина потиче од самураја и веома је популарна у Јапану и Кореји, а све више и широм света, па и у Србији. Можда чак и више него у Русији, где сам дуго тренирао. Пре четири године гледао сам Шампионат Европе, када је тим из Србије победио руски… То је био разлог више за моју одлуку да дођем овде, јер у Русији, која је под санкцијама и у спорту, не могу да полажем, а самим тим ни да добијем звања. Кендо није само спорт, такмичење и техника, већ и вежба духа и карактера. Троши се много енергије, али се и добија доста – објашњава Дмитриј који је на Отвореном међународном такмичењу прошле године у Београду освојио треће место у својој категорији. Већ 15. децембра учествује на Националном такмичењу које ће се одржати у Крагујевцу.
Кендо тренира и сам. У пуној опреми и са мачем (од бамбуса) често је на Спомен-парку, који му је, поред Мораве, омиљено место. Свиђа му се Спомен-парк, јер има леп поглед на говото цео град, а и довољно простора за тренинг. За кендо су му везани и планови, да постане „мајстор“, а можда и да уђе у државни тим Србије.
И он, као и многи наши саговорници током овог серијала, сматра да је донео добру одлуку да живи у Србији. Стекао је нова искуства, пријатеље, научио језик… На питање како је породица реаговала на ту његову одлуку, Дмитриј, који има брата и три сестре, каже да се нису превише мешали, јер су сматрали да је то његов живот и његов избор.
Весна Тртовић
Фото: приватни албум саговорника
ПРАВНИК У ГРАЂЕВИНИ
Раније је писао поезију, и то римовану. Каже уз осмех: „То је било кад сам био млад и идеалиста…“ Током студија радио је како би обезбедио новац за своје школовање, а после дипломирања био је помоћник адвоката. У Чачку је „испекао“ грађевински занат, на који се, и поред све тежине, не жали.
Пре доласка у Србију, Дмитриј је гледао многе наше филмове, слушао музику са ових простора, углавном рок… Омиљени су му „ЕКВ“, „Азра“, „Електрични оргазам“, „У шкрипцу“, „Рибља чорба“, Бајага… Одушевљен је и он српском кухињом, осим печења. Ништа му од хране не фали из Русије. Воли и српске воћне ракије, јер имају „и укус и мирис“.
ПРАВОСЛАВЉЕ – ВЕРА И КУЛТУРА
Српски манастири за Дмитрија имају посебан значај. Осим овчарско-кабларских манастира, био је у Раваници, Студеници, а дубока осећања везују га за Манасију. И у односу према вери приметио је разлику између српског и руског народа:
– Овде је православље и вера и култура. Многи људи кажу „православан сам“, али не размишљају много о вери. Славе славу, иду у цркву за Божић, Васкрс, што је део културе. Код нас у цркву иду само они који су религиозни…
