Замишљена историја – кратке приче: ОКРШАЈ (2)
Портал „Ча глас“ ексклузивно објављују серијал прича „Замишљена историја – кратке приче“ које пише Милан Лишанчић, наставник историје у ОШ „Танаско Рајић“ и „Филип Филиповић“ и историчар.
Намера аутора је приказивање садржаја из историје кроз нешто другачију писану форму – кратке приче – која комбинује фикцију, историју и стварност, као и да се на нешто другачији начин публика, посебно млади, заинтересују за теме из историје и свакодневице.
Један од мотива за објављивање прича је и хуманитарни рад – жеља аутора је да, нарочито деца и ђаци, виде да је хуманитарни рад важан и да може да изнедри креацију у племените сврхе.
ОКРШАЈ
Проклето је врућина. Знојавом подлактицом бришем зној са знојавог чела у знојавој врежњачи, испод које је знојем натопљена бела туника. Агонија. Мој дивни коњ Васкрсије дахће исплаженог језика овог врелог јулског јутра лета Господњег 1402. године када смо се од Сиваса упутили према утврђеној Ангори. Где сам ја дошао мајко мила и сви свети! Уместо да уживам у лепотама мог Брвеника, ja марширам са овим проклетим Османлијама у Малој Азији у сусрет ни мање ни више него Монголима и оном ђаволу Темерлану. Али шта се мора, мора се, не вреди. Мој господар кнез Стефан, Лазарев син, његов брат Вук и његови сестрићи Бранковићи – Ђурађ и Гргур, као вазали, морали су да се одазову оном одвратном Бајазиту или би у противном вероватно били расчеречени као један јадник јуче кога су Османлије нахватале близу нашег шатора како краде туфахије.
А како ме само боли главуџа! Још испод овог лонца на глави, мозак ми се полако претвара у качамак. Пре пар дана смо стигли до Сиваса, Богу иза ногу, јурећи оног, како Турци веле, гугука Темерлана који је бежао када смо стигли до Ангоре. Нешто ми је ту смрдело, а колико сам начуо и кнезу Стефану, па сам претпоставио да нам се спрема џехенем. Но, то није био разлог да не забанчимо у једној крчми изван Сиваса, када смо јуче касније поподне стигли и схватили да Монгола нигде нема. И тако док су Турци свуда около тукли чај и дуван, ми смо ударали по неком вину и пиву цело вече да сперемо овај османски ветар, страх и осећај гађења. Да ствар буде још боља, није било ових наших „главоња“, тако да смо били ту само ми, њихови сужњи. Било је то вече за незаборав. Мој ортак Брезак из Јањева попио је бачву вина и митинговао да ћемо до 1404. гањати Бугаре око Софије (!?). Добрул из Зајаче се скинуо до пола и певао (урлао!) на неком злом језику док је млатарао трбухом и пупком који је више личио на бунар од 30 метара. Стари, усукани Вукдраг из Звечана је три пута пијан млатнуо главом о ивицу стола, мој штитоноша Радун је хркао испод астала, Бојко из Раса је смарао сатима о некој Туркињи коју би да жени, а све је било завршено када су браћа Дијак и Средојин заподенули кавгу са екипом из Брскова око неке међе, што је прерасло у општу тарапану.
Боли ме глава, знојав сам и нервозан. Вруће је. Гунгула око мене и ови проклети Турци што кефћу на сва уста ми иду на живац као и ова мирноћа и сталоженост овог нашег преподобног кнеза Стефана. Море, знао је тај све! Јутрос рано је стигла вест да Темерлан ипак није испарио и нестао, него је заокренуо јужно од Сиваса, те се упутио на запад опет ка Ангори и тако нам зашао иза леђа. Тачно сам знао! Тупави Турци! Јесте, побегао је тај Ђаво пред Бајазитом. Е, можеш мислити! Како год, ми смо онако мамурни и болесни од теревенке морали брзим кораком и касом назад ка Ангори у сусрет владару Свега Живогa! Били смо на левом крилу ове проклете војне скупине на Стефаново инсистирање, спремни да задамо снажан ударац монголском десном крилу. Ма, иди! Боли ме глава сада још више! Мумлали су сви око мене о томе како ћемо-шта ћемо, како смо сигурни уз Стефана, како Монголи имају слонове, како ћемо да их поцепамо, како Бајазит није изгубио ниједну битку и остале баљезгарије од којих ми је глава већ сада посталa бубањ, сто пута већи од ових у које Турци бесомучно ударају док марширамо.
Прилазили смо полако Ангори. Поставили смо се на једном пропланку гледајући ка граду. Није било никога. Усковитлали смо се и ми и коњи док су Турци урликали некакве наредбе и/или молитве, а наша скупина се у тишини молила Свевишњем да нас избави из овог казана. Наступио је мир који је убрзо нарушен подрхтавањем тла. Ево их!!! Погледали смо десно и…
Наставник историје се тргнуо и погледао напред. Седео је на клупи школског кошаркашког терена бришући зној са лица. Болела га је глава. На паузи између часова, чкиљећи је посматрао одељење IV/2 и њихову учитељицу како се припремају за окршај против IV/4 у игри – Између две ватре. Чекајући противника, ђаци су слушали учитељицу која је пискавим гласом урлала наредбе, групица са леве стране је мирно слушала док су ови у средини од узбуђења производили тако гласне крике као да су били прикључени на Маршала. Одједном мук. Погледали смо десно и…
Иза ћошка фискултурне сале појавило се мноштво одељења IV/4, у крицима заноса предвођени једним дебељком који се гегао испред њих кршећи у претњи своје буцкасте ћевапасте прсте, попут оних које има мој комшија Мишонац звани Десетка. Стали су и дебељко је викнуо – „IV/4!!“ што су његови громогласно отпоздравили а на шта је Учитељица одговорила – „IV/2!!“. И тако, почело је.
Наставник је расколачио очи на овај призор и рекао у себи – „Ово ми је нешто познато.“
Фондацију „Једро” основале су породице петорице дечака оболелих од Дишенове мишићне дистрофије са циљем прикупљања 1,5 милиона америчких долара потребних за њихово лечење. Од ове ретке болести обољевају искључиво дечаци и она се јавља код 1 од 3500 мушке новорођенчади који, услед недостатка дистрофина у организму, прве симптоме осете до пете године живота. Иако донедавно ниједна доступна врста терапије није била ефикасна, нова терапијска процедура дала је добре резултате у успоравању, па и заустављању болести. Међутим, производња лека је таква да лечењу истовремено мора бити подвргнуто петоро малишана, а како је у питању нови вид терапије, не постоји могућност да трошак буде покривен средствима која обезбеђује држава. С обзиром на природу болести, време за помоћ истиче и зато је хуманитарна акција једини начин да се дечаци спасу.
