Замишљена историја – кратке приче: КАФСКА СКИТНИЦА (1)
Портал „Ча глас“ ексклузивно објављују серијал прича „Замишљена историја – кратке приче“ које пише Милан Лишанчић, наставник историје у ОШ „Танаско Рајић“ и „Филип Филиповић“ и историчар.
Намера аутора је приказивање садржаја из историје кроз нешто другачију писану форму – кратке приче – која комбинује фикцију, историју и стварност, као и да се на нешто другачији начин публика, посебно млади, заинтересују за теме из историје и свакодневице.
Један од мотива за објављивање прича је и хуманитарни рад – жеља аутора је да, нарочито деца и ђаци, виде да је хуманитарни рад важан и да може да изнедри креацију у племените сврхе.
Седео сам наслоњен на столицу у крчми „Феодосија“ и слушао пијаног Ђеновљанина у жуто-плавој туници и смешној капи са кићанком како распреда причу у паузама подригивања о историји кримског града Кафе. „Ех, овај град постоји још од пре 19 векова, основали су је Грци из Милета и дали јој име Теодосија. Уништили су је они злотвори Хуни а после је преузели прљави Ромеји“, на помен последњих испустио је у пуном млазу црвено белу пљувачку од лошег вина тик поред мене. Навикао сам. Ни ја нисам волео Византинце. Надобудни Грци који желе да буду Римљани, истриповали цара целе Васељене а чуо сам да им неки Србин Душан, кога зову Силни, скаче по лобањи и смеје им се у фацу. Их што волим! Ђеновљанин је наставио – „Проклети Монголи су пре око 100 година заузели шта је остало од Теодосије, а после смо дошли МИ, славни кондонтијери из Ђенове“, подигао је песницу и његових неколико земљака, полу-мртвих од алкохола отпоздравило је овом пијаном гмазу. Ни њих нисам подносио. Овај кафански олош пропустио је да каже да су славни мешетари, лопингери и преваранти из Ђенове купили Теодосију, односно како је сада зову – Кафу, од Монгола и плаћали им годишњи данак. Постало ми је мука од ових бапских прича и бусања, те сам се упутио напоље стомака празног а главе пуне глупости и тричарија.
Напустио сам крчму и запуцао ка североисточној кули ђеновљанске тврђаве у Кафи која је гледала на острво Крим. Тврђава је већ неко време била под опсадом Татара јер су Ђеновљани нешто муљали са њиховим непријатељима у типично романској транге/франге мисији. Било је то, како сам чуо од неког Енца, малог дебелог пекара ког сам волео јер је умео да се смилује за мало клопе, лета Господњег 1347. године. Како год. Нападали су Татари безуспешно јер су ови трговачки хохштаплери знали како да се бране а и имали су бродове који су за ђаволе из Азије и наследнике Хуна и Џингис кана, били недодирљиви.
Било је сунчано и светло за касну сутон, чак и пријатног ваздуха због Црног мора, што није било уобичајено с обзиром на то да се налазимо у граду који је препун уштављених и дијарејичних робова које су славни Ђеновљани продавали Татарима, оваца, коза и других животиња које су слободно тумарале градом и скитница, просјака и другe гамади који су заједно зрак и ваздух испуњавали мирисом измета и убуђале посиревине. Некако сам се извукао до једног прозора на кули и посматрао Татаре који су се припремали за још један ноћни напад.
Било је чудно. Тихо. Обично су Монголи урлали, лелекали и испуштали прималне крике пре било какве акције, а сада ништа. Натезали су требушете и катапулте, али није било ватре, дима и надвикивања. Мирноћа је потрајала до првог „кланг“-а оруге катапулта за којим су уследили и други „кланг“-ови више десетина ових опаких опсадних справа. Али, оно што је полетело нису биле уобичајене ватрене кугле већ нешто што се распадало у ваздуху пар десетина метара након избацивања. Одмах сам отрчао до спољнег кружног степеништа куле и имао шта да видим. Били су то лешеви! Стотине распалих лешева свих полова, боје коже, косе и ноктију, који су падали унутар, на и около Кафе. Уследио је невероватан метеж. Жене пијачарке, проститутке и шваље врискале су тутњећи ка најближем заклону, деца су вриштала, војници изгубљени, покушавали су да нађу своја борбена места а мене је чувала кула подно које сам се налазио. Бесомучно су падала трупла и екстремитети са неба, распљескајући се при трескању о земљу, сви су вриштали и повраћали, а испред мене се пијани Ђеновљанин из крчме саплео о тело очигледно неке Монголке и славни кондотијер из Ђенове почео је да рида и плаче. Прошао сам поред овог јадника и запуцао да видим да ли може нешто да се ућари од хаса код мог брата Енца.
Ноћ је била језива. Сабласно тиха. Ја сам се додуше најео а Енцо је дрхтао ко прут. Пар дана након тог апокалиптичног догађаја и генералног затишја, упутио сам се да видим шта се дешава по Кафи. Кроз прозор једне камене куће видео сам човека и жену како се тресу, дрхте и запомажу окупани у зноју. У другој, делта реке дијареје изливала се кроз врата и уливала у поток повраћке и крви из суседне куће. Отишао сам до крчме и видео оног хушкача и алкоса како удара главом о зид урлајући од болова, док су пар његових сабораца били прекривени црним печатима угрушане крви, тешко дишући у агонији. Није ми их било посебно жао, никада ме нису примећивали и поштовали, ето им сад! Отишао сам да видим шта ми је са братом Енцом. Успут, видео сам не мали број војника коју си лежали мртви на зидинама, уморне и кашљом опхрвене људе које тумарају улицама у јези, све око мене је умирало и смрдело, а мог Енца није било нигде. Тражио сам га пуних пар минута а онда навалио на клопу. Јадан Енцо. Е, нисам се оволико најео још од 1345. када су Ђеновљани у Кафи угостили своју мешетарску браћу из Пизе.
Није ме ништа болело, заправо само мало ме је сврбело у пределу леђа. Осећао сам се одлично, коначно пуног стомака носећи се мишљу – па и нису толико лоши ови крвници из Азије. Ипак, одлучио сам да посетим једину болницу у Кафи која се налазила у оквиру римокатоличке цркве коју је основао, кажу, неки хоспиталац са Родоса. Ушао сам нечујно. Црква је била празна а врата од болнице отворена. У ординацији, болесни војник је причао прикази са маском која је имала велики закривљени кљун у улози доктора, да креће евакуација Кафе са 12 галија пут Константинопоља и да се чак и Монголи споља повлаче и беже. Бецнуо сам се од проклетих мува које су све време беснеле око мене и у том тренутку приказа са маском се окренула и устукнула упереним прстом – „ТИ! Он је крив!“
Кренуо је по некакво оружје али сам ја био бржи.
Пронашао сам рупу у зиду, окренуо се и подигао реп заставши тик испред. Погледао сам приказу, избацио зубекање и опалио кез преко њушке упрљане брашном и сиром.
„Схватам. Куга. Дошло је мојих пет минута. Прва станица – Константинопољ.“
Фондацију „Једро” основале су породице петорице дечака оболелих од Дишенове мишићне дистрофије са циљем прикупљања 1,5 милиона америчких долара потребних за њихово лечење. Од ове ретке болести обољевају искључиво дечаци и она се јавља код 1 од 3500 мушке новорођенчади који, услед недостатка дистрофина у организму, прве симптоме осете до пете године живота. Иако донедавно ниједна доступна врста терапије није била ефикасна, нова терапијска процедура дала је добре резултате у успоравању, па и заустављању болести. Међутим, производња лека је таква да лечењу истовремено мора бити подвргнуто петоро малишана, а како је у питању нови вид терапије, не постоји могућност да трошак буде покривен средствима која обезбеђује држава. С обзиром на природу болести, време за помоћ истиче и зато је хуманитарна акција једини начин да се дечаци спасу.
