АЛЕГОРИЈЕ НА ГРЧКЕ МИТОВЕ
Изложба Александра Цветковића, који има статус истакнутог уметника, члана УЛУС-а од 1973. који живи и ради у Београду, али је „побегао“ са штафелајем и комплетним опусом у Делиблатску пешчару, отворена је у понедељак, 18. новембра, у Галерији Народног музеја. На тему „Алегорије на грчке митове“, изложено је 16 слика у акрилику и објекти. Цветковић припада генерацији најзначајнијих уметника друге половине 20. века, а чачанској публици је познат и као добитник награда на Меморијалу Надежде Петровић1978. и 1990. године.
ЛИБЕРАЛНИ МОДЕРНИЗАМ
Александар Цветковић је средином седамдесетих година прошлог века на ликовну сцену ступио као поборник нове фигурације/хиперреализма. Током боравка у Њујорку осамдесетих година, прави радикалан рез у својој поетици и окреће се апстрактном начину изражавања, на тековинама америчког апстрактног експресионизма, које обогаћује искуствима енформела и поп-арта. Постмодернистичко у духу, Цветковићево сликарство најближе се дефинише као сликарство „либералног модернизма“, засновано на доминацији високих естетских вредности ликовног језика, истовремено отворено за асимилацију најразличитијих сликарских поступака и садржинских референци из најширег поља културе и уметности. Веза са митским у опусу овог уметника видљива је у најнепосреднијем садржинском смислу – кроз митолошке предлошке који за Цветковића континуирано фигурирају попут главних исходишта стваралачког поступка. Меандрирајући између великих историјских и митолошких тема у којима је инстинктивно препознавао универзалне истине које су својим прочишћеним садржајима поседовале снагу дешифровања свих аспеката реалности времена и живота који су на овим просторима често имали енигматску димензију, Александар Цветковић је својим „митографским“ сликарским белешкама успостављао својеврсне путоказе усмерене ка просторима прочишћења духа, понуђеним како кроз удубљивање у садржинска својства ликовних игри на његовима платнима, тако и у виду самог естетског доживљаја које су она побуђивала, рекла је директорка Музеја Делфина Рајић.
НАЈСРЕТНИЈИ ЗА ШТАФЕЛАЈЕМ
– Дуго година се бавим грчком митологијом и јако сам разочаран што по школама уопште не постоје и не спомињу се грчки митови, а то је, по мени, заправо, по свима нама, освит цивилизације. И данас, све што имамо, све је из Грчке, астрономија, музика, математика, филозофија, позориште, поезија… Једино нису имали сликарство, али су имали феноменалну скулптуру и архитектуру. Мало сам се ухватио тога, нико се тиме не бави, надам се да ће се једног дана вратити као некада, када се то проучавало.. Посебно ме инспирише Хефес, био је диван човек, знамо да је измислио ватру, био је и лекар и ковач и он је заслужан за рођење Атине, богиње мудрости. Та митологија је једна универзална, општа култура…
Мој опус је огроман, ово је једна од тих серија слика, имам реминисценције на Пита Мондријана, мог омиљеног холандско-америчког сликара, циклус „Средњовековне српске заставе“, па „Византија“, свашта сам и све различито радио. Многи моји пријатељи и критичари, кад гледају цео мој опус, кажу, кад би све то одједном изложио то би било десет различитих аутора, уопште не личе једни на друге. Пуно радим, чека ме изложба у Бања Луци, Нови Сад, Ниш… Не могу да изручанам колики је мој опус, од почетка нисам четку испустио из руке… Иако сам у озбиљним годинама пуно радим, то ме држи, ја немам кад да будем болестан, кад сам за штефелајом, ја сам најсретнији онда, то сам онда ја, тад сам пун полета – прича Цветковић.
На питање, где све то складишти, уметник каже да живи у Делиблатској пешчари, где има простор у коме слика и чува своја дела, јер „урбану зону не може да поднесе“. Не бави се концептуалном уметношћу, „али поштујем, свако има право да се изрази на свој начин и којом техником“, каже наш саговорник.
Кад тражимо да издвоји најбоље од себе, Цветковић има дилему, али сматра да би то било последње што ради од 2016. године, и што му календарски сад уопште није блиско, али то су „Византија“, „Српске заставе“, „Бродови“.
ДЕСТ ГОДИНА У ЊУЈОРКУ И ПОВРАТАК
Живео је у Америци десет година, у Њујорку, где је добио на великом Светском бијеналу Прву награду, што га је, каже, „подигло“, а на питање зашто су се вратили, одговора:
– Жена ми је била трудна, хтела је Београд, сад би ми мали био Американац, али ни Америка није више што је била, то више није мој Њујорк, као што ни Београд више није мој Београд, град моје младости. Често ме новинари питају за моје младе године, све се променило, Београд се претворио у семафоре и лифтове, бетон, а о саобраћају да не причам, то више није мој Београд. И побегао сам у Делиблатску пешчару, међу вуковима, живим у Шумарку, нема никог живог тамо, и тамо је лепота. За сада сам задовољан свим што сам урадио, можда да имам још један живот, сигурно би нешто било, навикао сам пуно да радим.
НЕКАДА ЧАСТ ЗА МЛАДЕ УМЕТНИКЕ
Божидар Плазинић је подсетио на време када је био на почетку свима младим сликарима била част да познају Александра Цветковића, Бланушу и друге који су у то време чинили језгро југословенске уметности и то је био поуздано најполодоноснији период сликарства наше бивше земље.
– Била је част излагати, седети са Цветковићем, посебно за нас који смо дошли из провинције, који смо имали поштовање према већ успешним сликарима. Сећам се 1982. Разговарали смо у возу, срели се у Кнез Михаиловој, пита ме где сам пошао, ја му одговарам да шетам, он ме позвао у џез клуб, ја дошао са села, никад нисам био у џез клубу, али важно је било седети са Александром Цветковићем. Дружимо се скоро пет деценија, и вечерас имамо изузетну част да у Чачку поново видимо Цветковића и његове слике – истакао је Плазинић.
Изложба ће бити постављена до краја децембра.
Зорица Лешовић Станојевић
Александар Цветковић (1947) завршио је дипломске студије на Академији ликовних уметности у Београду 1973. и постдипломске на истој Академији 1975. године, на Одсеку за сликарство. Приредио је више од 70 самосталних изложби у земљи и свету и учествовао у селекцијама неколико стотина ликовних манифестација на готово свим континентима. Добитник је већег броја домаћих и међународних награда и признања, међу којима се истичу: Награда Октобарског салона (Београд, 1977. и 1988); Награда на међународној изложби цртежа (Нирнберг, 1979); Прва награда на 2. Бијеналу југословенске ликовне уметности (Њујорк, 1980); Награда на 13. Бијеналу уметности (Александрија, 1980); „Златна палета“ УЛУС-а (Београд, 1985); Дела му се налазе у бројним музејским и приватним колекцијама у земљи и иностранству.
