ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС (9)
Доћи из западног Сибира, тачније из Тјумења, по руским мерилима градића од око 800.000 становника, у „мали“ Чачак, ко зна колико хиљада километара далеко од родног дома, Уљани која је удајом постала Ружичић, сада, после десетак година, изгледа као нешто сасвим природно. Није јој требало много да се навикне, мада постоје бројне разлике, али када мери утисцима преточеним у речи, много тога више позитивног је на тасу нашег града. Срећна је и прихваћена пријатељски, не само у кругу породице и родбине супруга Милете. Чачак је за њу град за опуштен и леп живот. Разговарамо у породичном дому само са Уљаном, јер супруг тренутно ради у Канади, док се њихови синови – седмогодишњи Радош, четворогодишњи Иван и двогодишњи Саво, потпуно опуштено баве својим „пословима“.
ДОШЛА ДА ВИДИ… И ОСТАЛА
У Русији је завршила два факултета. Прво је добила диплому инжењера безбедности, али као жена могла је да ради само административне послове, што није желела. Још као студент радила је и као дадиља, видела да јој то лежи и решила да упише и дечју психологију. Тада је срела Милету, који је, после дипломирања на Машинском факултету, као инжењер почео да ради на системима за челичане. Тако се и нашао у Тјумењу, који слови за један од најперспективнијиих и најпожељнијих градова за живот у Русији (у Тјумењској области су пре пола века откривена највећа налазишта нафте и природног гаса). Иначе, каже његова супруга, он ради по читавом свету, а није био још само у Јапану и Индији. Упознали су се првог дана његовог боравка у Тјумењу и веома брзо, после неколико месеци, било им је јасно да желе исто – да буду породица. Уљана је хтела прво да оконча школовање, али је Милета предложио да дође у Србију за распуст, кад заврши са испитима, тек да види… Тако је и било. Први пут је дошла у Србију 2013. године.
– Дошла сам да видим, а у ствари сам се преселила, а да нисам ни осетила да сам почела овде да живим. Ишла сам на испите у Русију и одмах се враћала кући. Много тога нам је сличног – језик, православни смо – каже увек осмехнута Уљана.
У почетку су живели у Београду, али, када је „на путу“ био први син, на њен предлог одлучено је да им породични дом ипак буде у Чачку, у који су због Милетине мајке често долазили и који јој се много свидео. Као и са Милетом, била је то љубав на први поглед. Радозналог духа, временом је много тога истражила, па је дуг списак онога што јој се допада:
– Волим Чачак и што је мали град, мада је од мог доласка постао већи, изграђена су многа игралишта за децу. Морава нам је близу и док нисам радила, ишли смо сваки дан до реке или парка, а сада обавезно викендом. Све ми се свиђа… Клима је много боља него у мом граду, где је хладно, ветровито и кишно. Обожавам да шетам градом, да загледам зграде и разнолике куће, јер су код нас, углавном, све истог типа. У Србији су људи опуштенији, можда и некада превише, па сам се у почетку чудила. Али, сад ми та опуштеност годи, јер како и мој муж каже, све се на крају, ипак, стигне и заврши. Однос супружника је овде много бољи, мужеви су укључени у све кућне послове, много више него у Русији. Наравно, има и тамо таквих примера, али овде сам приметила да је то нормалније, виђам доста очева који шетају своју малу децу. Покушале смо ми Рускиње које овде живимо да одгонетнемо зашто је то тако и закључиле да је, можда, један од разлога што су Српкиње мало „строжије“ са мужевима. Ми смо, чини ми се, попустљивије – набраја Уљана која је посебно одушевљена „ситницама“ које живот значе, пажњом људи, стрпљењем продаваца на несташлуке деце… Можда је и зато кућа Ружичића, украшена рукотворинама које је направила са супругом, дом и једном бордер колију Кеши, корњачи, хрчку…
„ЧОВЕК ЈЕ ЧВРШЋИ НА ОВОМ СВЕТУ, КАДА ЗНА СВОЈЕ КОРЕНЕ“
Лепа јој је и занимљива и околина града, Овчар Бања, Бањски поток, врх Каблара, Савине воде, до којих су и малишани пешачили… Такође, допада јој се и што се овде држи до родбинских односа. Одлазе у Горачиће, одакле су Ружичићи пореклом.
– У Србији у породицу се рачуна много шири круг. Код нас готово да неки не знају ко су им баба и деда. Многи су се одрицали родбине у она тешка времена Стаљина, позаборављали су једни друге. Овде није тако, у нашој кући се о прадеди Вујици ковачу све зна. То ме одушевило, јер ми се чини да је човек чвршћи на овом свету, када зна своје корене – закључак је Уљанин.
Наравно, није све идеално. На неке овдашње обичаје мало се теже навикла. На кашњење на унапред заказане догађаје, па је и она усвојила правило „дошли смо сат касније, тачно на време“. И њој смета што се много пуши, па и на дечјим рођенданима, што јој је несхватљиво…
Следеће године Ружичићи планирају да прославе десетогодишњицу брака. Нада се да ће цела њена породица тада опет доћи, отац, мајка и две сестре. У Тјумењ иде са децом једном годишње, зажели се својих родитеља и сестара. Није желела да живи далеко од њих, али тако се догодило. Истина, могла је да буде далеко и да је отишла у неки даљи руски град. Ипак, жели да сачува свој матерњи језик, да га њихови синови добро знају. Важно јој је да, када оду у Русију, могу да осете да је и тамо њихов дом.
Српски је у почетку учила сама, а онда уз помоћ професорке, пореклом Рускиње. Настоји да свој матерњи језик негује у свом дому у Чачку. Са децом, углавном, прича на руском, а има и доста пријатељица-сународница у самом Чачку. (Каже да на Телеграму, руској друштвеној мрежи, има група „Руси у Чачку“ која броји 230 чланова!) Свакако, српски добро разуме, а говори га са типичним руским акцентом и умекшавањем. Дечаци подједнако добро говоре оба језика, немају проблем, врло лако се „пребаце“. Радоша, истина, често питају шта је – Рус, Србин или Драгачевац. Најчешће каже да је Драгачевац, а нама је мудро одговорио да је све по мало… Кренуо је ове године у први разред, а млађи су свакодневно у вртићу, пошто је од септембра Уљана почела свој бизнис, односно, отворила је дечји студио са разним радионицама за малишане.
Весна Тртовић
Фото: из породичног албума Ружичића
ДОСТОЈЕВСКИ У ГОРАЧИЋИМА
Уљана воли да чита. Без обзира на све обавезе, то јој је део кратког јутарњег ритуала. Њен утисак је да у Србији људи воле књигу, а као потврду тога наводи да је у сеоској кући у Горачићима видела, поред осталих, и сабрана дела Достојевског. На питање ко је прочитао све те књиге, њен супруг је одговорио да је то његова бака.
