ПУТОПИСНИ ЕСЕЈИ “АПСИНТ СА ЛОТРЕКОМ” САЊЕ ДОМАЗЕТ
У малој сали Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис”, у уторак, 15. октобра, одржана је промоција путописних есеја под називом “Апсинт са Лотреком” Сање Домазет. Публикација води читаоце кроз домове славних уметника и необичних људи: Саве Шумановића, Кафке, Фриде Кало, Баскијата, Целана, Далијеву кућу – музеј, Маркесово пролазно боравиште, Лотрекове неприхваћене домове. Ту су и куће Пеги Гугенхајм, Енија Мариконеа, Набокова, Милеве Марић. С обзиром да су ови есеји неодољиво путовање кроз свет уметности, историје и инспирације, публика је на промоцији књиге могла да види како изгледа попити апсинт са Лотреком, или завирити у Хемингвејеву кућу на Куби. Поред ауторке Сање Домазет, о књизи је говорила и уредница Гордана Милосављевић Стојановић, док је програм водила библиотекарка Биљана Раичић.
ПУТОПИСИ КОЈИ СЕ ЧИТАЈУ И НАГРАЂУЈУ
“Апсинт са Лотреком” су занимљиве и до сада, можда, неиспричане приче о великим ствараоцима, кућама које су они сматрали и називали својим домом, о амбијентима, предметима и људима који су их окруживали, а које је ауторка Сања Домазет литерарно оживела на аутентичан и само себи својствен начин. Ова књига је наставак путописних есеја “На кафи код Шекспира” и, како каже сама ауторка, настала је као производ жеље читалаца и издавача.
– Међутим, поред читалачке публике, књиге су веома позитивно дочекане и од наше књижевне критике. Књига “На кафи код Шекспира”, као најбоља путописна књига објављена на српском језику током 2022. године, награђена је признањем “Љубомир П. Ненадовић”. Ове године Сања Домазет је постала и добитница Награде “Григорије Божовић” за путописе “Апсинт са Лотреком”, који су објављени 2023. године, у издању “Службеног гласника”. Уредница оба издања је Гордана Милосављевић Стојановић – подсетила је библиотекарка Биљана Раичић.
Ауторка Сања Домазет напомиње да је књига “Апсинт са Лотреком” настала као наставак књиге на “На кафи код Шекспира”, у којој су сакупљени путописи о кућама познатих, важних људи који су обликовали нашу свест, наш унутарњи свет.
– И “Апсинт са Лотреком” има судбину претходне књиге, али овог пута је реч о Награди “Григорије Божовић”. Обрадовала сам се, драго ми је да се код нас читају и награђују путописи. То је лепо за једну књижевност и говори о томе да је она витална. Уколико се не читају само романи, него и приче, поезија и путописи, то је богатство које вреди неговати – наглашава на почетку разговора за “Чачански глас” Сања Домазет.
ЕСЕЈ О НАБОКОВУ, НАЈДРАЖИ
Ауторка напомиње да је “Апсинт са Лотреком” нетипична књига, јер је помешала кућу у којој је растао и све отале куће у којима је живео Анри де Тулуз Лотрек, француски сликар, који је био веома богат:
– Тулуз, у његовом презимену је од тога што је његова породица поседовала цео тај део Француске, који се звао Тулуз. Али, иако огромног сликарског дара, он је врло често живео и у јавним кућама због својих физичких мана, где је налазио уточиште. У књизи су куће најразличитијих људи. На пример, Пеги Гугенхајм, чија је кућа у Венецији сада највећи Музеј модерне уметности на планети. Ту су и куће Милеве Марић Ајнштајн у Новом Саду, Саве Шумановића, најразличитијих сликара, писаца, Хемингвејева на Куби, Баскијатова у Њујорку…
Ауторка открива да јој је од свих есеја најдражи онај о Набокову, о његовој кући у Санкт Петерсбургу, у коју се он никада није вратио:
– Он је рекао да су Санкт Петерсбург деградирали. Он је растао у Петрограду. Живео је по читавој планети и на крају у Америци, али његов једини дом је био у Санкт Петерсбургу, где је научио прве речи. То је кућа из које је све однето, која је два пута похарана. Међутим, људи који су некада радили за његове родитеље, који су били веома богати, су то сачували. Испоставило се да се после Набокове смрти догодило дивно чудо, они су његовом сину, оперском певачу Дмитрију, понудили оно што су сачували и тако је настала кућа Владимира Набокова у Русији… Мислим да трећи наставак нећу писати, сада је нешто друго у издавачком плану, али не кажем да ова област престаје да ме занима и даље ме мало, мало, пут нанесе у неку кућу.
Сваки ће читалац пронаћи своју поруку, а оно што је Сања Домазет желела са овом књигом је да покаже да ти простори, у којима су живели велики ствараоци, нису обична места. Самим тим што су били велики, важни људи који су могли да заведу музе, да инспиришу друге људе, утицали су и на промену места у којима су живели. Њихове куће чувају многе приче, много тога се може сазнати, много тога видети, али и доживети посебна искуства.
– Фројдова кућа је посебан доживљај, нешто што оставља велики траг. Сећам се, после посете соби где је он тумачио сопствене снове и записивао их, месецима сам имала циклусе снова које сам записивала. У једном тренутку сам рекла: “Велико хвала професоре Фројд, али ја бих овде стала. Три месеца је сасвим довољно за мој самостални терапијски циклус”. Куће вас некако промене, видите како су ти људи живели, шта се стварно догађало, сазнате и оно што не можете ни да слутите, оно чега нема по енциклопедијима, википедијама, на инернету – открива Сања Домазет.
СВАКА НОВА КЊИГА ЈЕ НОВО ОТКРИЋЕ
Уредница књиге Гордана Милосављевић Стојановић каже да је уживање радити са Сањом Домазет, јер је свака нова књига ново откриће.
– Управо смо пре промоције разговарали и о томе како ће и да ли ће преживети књижевност? Дубоко сам убеђена, гледајући вас и знајући шта ми радимо, да ће књиге преживети и опстати. Можда ће мењати форму. Сања је иновативна у разним стварима, између осталог, у књижевним формама и то њену књижевност чини другачијом и пријемчивом савременом читаоцу. Чули сте да је она професор на Факултету политичких наука, драмски писац, новинар и књижевница. Наравно, све те професије и интересовања она је успела да сажме и да донесе кроз сваку своју нову књигу. У контакту са младим људима, са својим студентима, она врло јасно ослушкује каква је то врста књижевности и каква је то књижевна форма која може да буде интересантна и нама, старијим читаоцима и некој млађој генерацији. Чини ми се да ови путописи то јесу, пре свега, што су другачија форма. Дакле, то су путописи, не по градовима, не по пределима, не по неким дестинацијама које ми данас са два клика можемо да видимо на интернету и да нам се чини као да смо били тамо. Посебан “угао” књижевнице Сање Домазет јесте да је она отворила врата кућа неких важних, интересантних људи из свих области уметности. Оно што је важно за ову књижевну форму је што, поред уживања у самој литератури и у језику, имате и савремени доживљај. А савременом читаоцу је важно, не само да ужива у лепој речи, већ и да нешто научи. Дакле, можете сазнати много детаља кроз причу о нечијој кући, о његовом животу, о уметности и самог ствараоца и доба у коме је живео, о његовим духовним дамарима – нагласила је Гордана Милосављевић Стојановић.
Кад кажу да је лепота у оку посматрача, врло је важно ко је тај посматрач. То је кључ Сањиних књига и што у њима читаоци заиста уживају, јер посматрач као она фокус пребацује на кључне и важне ствари које се налазе и у кућама, и у градовима и у биографијама различитих људи, закључила је уредница путописа “Апсинт са Лотреком”.
Нела Радичевић
