„НАША ШВАБИЦА“ РАНКА

ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС (6)

У Мојсињу су је звали “наша Швабица“. Аранка или Ранка. Ретко ко је знао као Аурелију Миленковић, рођену Хабшид (Aurelija Habschid). Животни путеви довели су је из Вршца, града у коме је рођена 1912. из брака Немца Фрања и Мађарице Ане, преко Београда у коме је живела са породицом, до Мојсиња, родног села супруга Миленка, села које је заволела и где су је заволели као род најрођенији. А за то су имали много разлога. За време Другог светског рата Ранка је многе Мојсињце спасила од немачког покоља. Колико је Ранка остала везана за своје Мојсињце говори и то да су она и супруг, двадесетак година после рата, одлучили да живе у том селу. Ту су изградили нову кућу. Притекли им у мобу многи мештани, који су тај дом дуго звали „Ранкина кућа“.

Има у Мојсињу још оних који памте приче својих предака о племенитости и храбрости ове жене. Тих ратних времена сећа се и Ранкин млађи син Душан, који живи у Београду. Још пре двадесетак година почео је за потомке да записује своја сазнања и сећања, пре свега о својој мајци, која обухватају и ратни период у Мојсињу, тачније 1944. годину. О томе је господин Душан говорио за „Чачански глас“. Ово је део приповести, која је, каже дуг великој жени, његовој мајци. Прожето је осећањем као да се све догодило у блиској прошлости, а не пре тачно осам деценија! Мада је тада имао свега шест година, Душан се добро сећа и многих детаља.

У Мојсиње је код свекра и свекрве Ранка избегла са синовима, Драганом (1935) и Душаном (1938), после страховитог бомбардовања савезника на Васкрс 1944, док је Миленко морао због посла да остане у Београду. Било је то у време трагедије у Бресници (Црна бресничка јесен). Покољ у Мојсињу је избегнут, баш захваљујући овој Немици која је стала испред стрељачког строја. Наиме, при повлачењу групе армије „Е“ из Грчке, Немци су застали у Мојсињу. Мештани села су се евакуисали даље од пута, у поље звано Мртваја поред Мораве, где су неко време живели у колибама.

– Сви Миленковићи, или како су их у Мојсињу звали Ћивтовци (свака породица је имала надимак – Смуђовци, Тепавци, Гангрци…), а било нас је петнаесторо, сместили смо се у једну колибу од плетеног прућа. Они којима су њиве биле на другом крају поља, направили су колибе од наслаганих снопова кукурузовине. Једнога јутра зачуло се панично дозивање: „Аранка!“. Сви су истрчали из колиба и угледали колону немачких војника са шмајсерима на грудима. Терали су све мушке из села испред себе и постројавали их за стрељање. Док су се становници Мојсиња збијали једно уз друго, штитећи жене и децу, мајка Ранка, држећи мене и брата за руке, искорачи пред немачког официра који је предводио војнике и запита га на немачком: „Шта се то догађа?“. Официр је рекао да се одмах сакупе сви мештани, одвојено мушкарци. У том тренутку мештанин Милутин Деспотовић Пакета покуша да скочи на неоседланог коња. Немци одмах клекоше и заузеше став за паљбу. Она истрча пред строј и крикну: „Стани Пекета, побиће цело село!“ Срећом он чу и стаде. Мајка је преговарала са официром и гарантовала да из села неће бити испаљен ни један метак на немачке војнике – један је од догађаја које наводи Душан.

Кад год би ухапсили неког сумњивог, звали су је у штаб да преводи (говорила је немачки, мађарски, румунски и српски). Увек је ишла са свекрвом. Једном приликом немачки пуковник је упита ко је та стара жена коју стално води са собом, да ли и она зна немачки. Рекла је да јој је то свекрва, наравно да не зна немачки. На питање зашто онда долази, Ранка одговори: „Ви сте окупаторска војске, сутра ћете отићи одавде, а ја треба да живим и даље са овим народом. Како би ме гледали да ја код вас долазим сама?“ Немачки командант јој тад пружи руку… Једном, када су је позвали да преводи, спасила је младог партизанског курира родом из Остре. Превела им је да је пошао да тражи одлуталу краву… Касније, враћајући се у Београд, случај је хтео да са његовим родитељима буду у истом (сточном) вагону, у коме су људи буквално једни другима стајали на ногама. Пошли су на Сремски фронт да сину однесу храну и преобуку. Док су сатима чекали да воз крене, стиснути једни уз друге, започели су разговор. Тако су сазнали да је она та Швабица која им је спасила сина. До Београда Ранкина деца су спавала увијена у „шареницу“, коју су понели сину на фронт.

Немци су имали наређење да при повлачењу из Мојсиња Ранку поведу као преводиоца. Сећа се Душан двојице Немаца и камиона паркираног у дворишту деде Милоша. Ханс, један од њих, упозорио је Ранку и рекао да буде спремна са децом, како би их, чим падне мрак, тајно пребацио до Горевнице, где је „ничија земља“, а после да се сами сналазе.

– Тако је и било. Пешке кроз врбаке и шуме смо стигли у Мрчајевце, преноћили код неке родбине, а онда дошли код пријатеља у Катргу, где смо дочекали партизане, у кући Грујице Спасовића (деде уредника и новинара Грујице Спасовића) – прича Душан.

Када су се Миленку приближили пензионерски дани, на наговор његове браће одлучили су да направе кућу у Мојсињу. Ранка је дошла да припреми материјал за градњу куће.

– Једно јутро долази стриц и каже да је траже неки људи. У дворишту један сељак са флашом ракије у коју је био заденут босиљак. А на „насипу“ (тако се некада звао макадамски пут, данас Ибарска магистрала) двадесетак запрежних кола. Изненадила се и питала их шта је то. „Чули смо да градиш кућу у Мојсињу, дошли смо у мобу“, одговорили су. „Али моба треба да се врати, ја то не могу“, згранула се мајка. А они су јој одговорили: „Какво враћање, ово је враћање за оно што си ти урадила за нас и за село за време рата“. Превукли су сав песак и шљунак са Мораве на плац – присетио се Душан још једне драге успомене.

Волела је људе, окупљала их око себе. Није мировала ниједног тренутка, прича Душан. Када су мајстори завршили бунар пред кућом у Мојсињу, Ранка је захтевала да прегледа радове.

– Сви су били запањени. Обукла је панталоне и узела батеријску лампу, а бунарџије су је на конопцу спустили у бунар. Била је задовољна радовима и одмах исплатила све раднике. У неверици су причали да је то била прва жена која се спустила у бунар! – још једна је анегдота из живота ове необичне и одважне жене.

Кућу су, прича Душан, у селу звали „Ранкина“, па је често отац Миленко у шали говорио: „Па добро, бре, ко је овде рођен? Ја или Ранка?“.

– Својевремено су новинари „Чачанског гласа“ долазили у Мојсиње, можда негде средином шездесетих година, да причају са њом. Није могла, само је рекла: „Не могу децо о томе, била су то страшна времена“ – испричао је Душан.

После смрти супруга 1974, остала је једно време у Мојсињу. Тада је почела да прави домаће резанце и продаје их на чачанској пијаци. Али, убрзо се вратила у Београд, живела је са породицом сина Душана. Умрла је у Београду 1993, уочи Нове године. Али, услишена је њена последња жеља – да је сахране на сеоском гробљу „међу народ кога се никада није одрицала и који је волео и ценио своју Швабицу“. Почива ту, уз свог супруга и своје Мојсињце.

– Највеће признање су ми биле опроштајне речи једног Мојсињца на њеној сахрани. Рекао је: „Волела је овај народ као што је он волео своју „Швабицу“ – присетио се Душан и сада са дрхтајем у гласу.

Весна Тртовић

Фото: Из породичног албума Душана Миленковића

КАКО СУ СЕ СРЕЛИ АУРЕЛИЈА И МИЛЕНКО?

Аурелија је дошла у Београд код своје тетке Елизабете (због удаје за Србина прешла је у православље и добила име Јелисавета), која је заједно са ортаком држала чувену кафану „Шуматовац“. Миленко из Мојсиња завршио је Трговачку академију (тако се онда звала) и почео да ради у „Шуматовцу“ на регистар каси.

– Кад је дошла у „Шуматовац“, угледала је тог наочитог Шумадинца, црне бриљантином зализане косе и са брковима „ала Клерк Гебл“. Чекала га је да одслужи војни рок, па су се венчали 1932. Да би се удала за Миленка, мама је прешла у православну веру и добила име Ранка… Често сам је задиркивао да је променила и веру и име, само да би „збрзила“ згодног Шумадинца – испричао нам је Душан.

ПОТОМЦИ

Наш саговорник Душан Миленковић и његова мајка били су „јунаци“ новинског текста давне 1940. Он је тада од кнегиње Олге добио диплому и награду као „најбоље однеговано дете“ у Београду. Сачувао је тај текст са сликом Ранке која га држи у наручју.

Био је активан спортиста 20 година, играо одбојку у „Звезди“. Судбина је хтела да му се и супруга зове Ранка. Ипак, млађа је добила надимак Циле, како би се избегла стална забуна. Ускоро ће прославити 65 година брака, па у шали Душан каже да му је судбина одредила да „од колевке до гроба“ увек буде једна Ранка поред њега. Имају сина Зорана и ћерку Марину. Зоран са супругом живи у Торонту. Њихова кћи Марина је у Њујорку, а син Марко је кренуо дединим стопама, успешан је одбојкаш.

Други Ранкин син, покојни Драган, живео је у Београду са супругом Мирјаном. Њихов син Бранислав има Алексу. (Подаци из монографије о Мојсињу, коју припрема Мирјана Ранковић Матовић, професор српског језика у пензији).

ХРАБРОСТ И МУДРОСТ

Драгоцено сећање о Ранкиној храбрости и мудрости чувала је њена јетрва из Мојсиња, покојна Анка Миленковић. Испричала га је Мирјани Ранковић Матовић за будућу монографију о Мојсињу. Ово је једна од тих прича:

„Кад су се водиле борбе по Мојсињу, цело село је кренуло у бежанију ка Остри. Многи су били смештени у Радмилцима. Ми смо били код Цвела Радмилца. Човек нас је хранио док је имао чиме, али полако је свега понестајало. Почела нас је морити глад. Ранка се упутила ка кући, а након пар сати се вратила водећи краву са собом. Сви смо се радовали јер ће бар за децу бити млека, а и дивили смо се њеној умешности…“

ПОРОДИЦА ХАБШИД

Аурелијин деда Карл Хабшид био је католички свештеник, али је због љубави „скинуо мантију“ и оженио се са Елизабетом. После ослобођења јужних крајева Србије од Турака, када је краљ Милан Обреновић објавио насељавање тих крајева, Хабшиди са четири ћерке долазе до Шуматовца код Прокупља, где им се још један родио син. Дали су му име Драгомир. Под именом Драган Хабшијада, борио се у Првом светском рату и погинуо приликом повлачења преко Албаније.

Аурелијин отац Фрањо, пре одласка породице у Србију, је као мајстор стигао у  Будимпешту, где се оженио са Аном. Ту им је рођено троје деце. По пресељењу у Вршац, добили су близнакиње Аурелију и Ану. Мада једнојајчане, према породичној причи, биле су по карактеру потпуно различите. „Ана је била мирна и повучена, а Аурелија прави џамбас“, навод је из записа Душана Миленковића. Аурелијина два брата су после Првог светског рата отишла у Аргентину и до краја живота остали у тој земљи.