„Млого је волел мој деда ајдучће песме да поје. Поје и вика. Ја прегчујем сл’зе, па га питујем што вика, а он каже оди мерак и оди муку. – Како това може – питујем учудено. – Може. Ти јш неси одил у теквија оп’нци. Половин мазни, половин бцкави. Ка ступнеш на мазното оно ти убаво, а ка ступнеш на бцкавото оно те промлне кошчине”.
Овај одломак из приче “Деда Јоцка Чивијанов”, илуструје особени пироћански језик који смо упознали више преко телевизијских филмова и серија, него уживо. А разликује се и тамо на Старој планини, кажу, од села до села, миграције су све „помешале” и кад би се неки Пироћанац вратио из времена од пре сто година, не би разумео шта причају данашњи Пироћанци.
Пирот, Стара планина и окружење, велико су и пријатно изненађење за Чачане који су први пут упознали овај град на југоистоку Србије боравећи у њему три дана на свом, 61. путовању, колико их је организовало Завичајно друштво “Чачани” за своје чланове и суграђане. Комфорно, гурмански, весело, у етно ресторану “Врело”, у хотелу “Диана”, у безбедној вожњи и аранжману “Маркос турса”, о свему бринули први људи Друштва завичајаца Милица Допуђа и Драган Ерић.
Осим верских објеката, бујне природе и културне баштине коју примерено негују, посета 6. Фестивалу пиротског сира и качкавља, подупрла је уз пеглану кобасицу и нека добра вина,али и ретко слатко од љутих папиричица, својеврсну и благотврону „арома терапију” коју је понудило ово путовање. И уз чувене пиротске ћилиме, све брендирано! И неизбежно „Ужичко коло“, пастрмка на жару, и црно „Носталгија“ и бело „Севдах”… И све уредно, добра енергија, чист ваздух, добра вода…
И да, ходали смо сокачетом у коме су се надмудривале пиротске занатлије, а Мане кујунџија кибицовао лепу Зону, били на тераси и видели сећије у музејској поставци на којима је седео газда Ђорђија, прошли кроз капију кроз коју је трчећим кораком излазила тетка Доке претећи: „Оће да падне једно тепање”. Све то у аутентичном Музеју понишавља Пирот, где нас затиче и вест о одласку велике глумице Радмиле Живковић.
Пироћанци су једни од ретких на југоистоку Србије који се не стиде језика, завичаја, јединственог природног говора, па иако нестају његови чувари, млађе генерације се труде да га одрже у животу. Зато је Пирот један од ретких градова који има свој речник, град са великим бројем писаца на локалном говору, једини град са вишедеценијском рубриком у недељнику „Слобода”, који пише на дијалекту, такође, један од ретких градова у чијем се позоришту представе изводе на пиротском говору, град, чији становници и мисле на свом матерњем језику. Тако о пиротском језику говори и пише у својој публикацији „Језик завичаја, завичај у језику” колега Зоран Панић, уредник више локалних и дописник више националних медија, иначе „тазе” пензионер. Али, сложили смо се, новинарство је „црв” у човеку, једном новинар, увек новинар, пензија је само фаза која даје могућност избора.
Импресиван је Кањон Росомачке реке, тзв. Славињско грло или Росомачки лонци, скривено чудо природе до кога се пешачи питомим шумама и ливадама Старе планине из села Славиње. Добра деоница у оба правца, али вредело је. Успут, зреле глогиње, шипурак, сусрет са старим пастиром и стадом оваца, каменим зидинама, примерима градитељства чувених јужњачких неимара који су то радили без везивног материјала. У селу Рсовци Црква пећина Светих Петра и Павла у којој се налази јединствена фреска „Ћелавог или Младог Исуса” до ње воденица стара, планински ресторан „Врело“ окружен четинарима…
Да се у Пироту негује високо одговоран однос према културној баштини, сведочи и посета Момчиловом граду из 14. века или Кале тврђави, а у парку око тврђаве скулптура његовог летећег коња Јабучила.
Нигде графита, нигде ни трунчице смећа, и сам град чист, широких улица и тротоара и у свакој дрворед. Посета Ткачкој задрузи за израду пиротских ћилима, која је сачувала драгоцени ручни рад и бренд овог краја. Храм Рождества Христовог са предивним иконостасом у самом граду.
Манастир Суково, посвећен Пресветој Богородици, живописали га бугарски уметници 1869. На зидовима јединствене фреске Богородице са крилима и Свети Христифор псоглав, сложно монашко братство, њих шесторо обрађује 15 хектара земље. И најзад, чувена Нишка бања (топла вода), краљево купатило, вила „Јелена“, много успомена на краља Александра Карађорђевића, а кроз све са нама и сјајан водич Драган Новаковић.
Лепа је земља Србија и не сме нам остати страна, па ни Пирот. Његови ћилими су старији од многих држава овог света, у њихову основу и потку је у свим бојама уткана славна историја овог народа.
Зорица Лешовић Станојевић
