ЂУРЂЕ МИЛОШЕВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОШ „МИЛИЦА ПАВЛОВИЋ“
БИТНО ЈЕ СТЕЋИ ЗНАЊЕ, АЛИ И НАЋИ ВРЕМЕНА ЗА ОДМОР И ЗАБАВУ
Један од два ђака генерације Основне школе „Милица Павловић“ је Ђурђе Милошевић. Ишао је у одељење 8/5, а разредни старешина му је била Ивана Радишић, наставница енглеског језика.
-Када је одлучено да сам ђак генерације, искрено ме то и није нешто превише изненадило јер сам се одувек трудио да будем добар ђак и поред свих петица имао сам и највише освојених награда са разних такмичења и одувек ми је била жеља да будем међу најбољима – искрено започиње Ђурђе своју причу о путу до успеха који је постигао.
А, све је почело још код учитељице…
-Кад је требало да пођем у школу, био сам много уплашен јер нисам никога познавао, али сам временом упознао дивне другаре са којима сам због одређених околности остао заједно до осмог разреда. У првом периоду школовања, од првог до четвртог разреда, учила нас је најбоља учитељица коју би ико икада могао да замисли. Њено име је Катарина Габоровић и великим делом је заслужна што сам ђак генерације. Поред знања које смо стекли од ње, било нам је и изузетно занимљиво. Много пута смо се дивно забављали, као на пример, када нам је пуштала музику или када смо организовали разне радионице… Што се тиче друштва, било је ту и лепих и ружних тренутака, али сам свакако стекао пријатеље за које се надам да ће ми остати до краја живота. Касније, у петом разреду, било је изазовно прилагодити се променама, поготову због пандемије и могу рећи да ми је тај период био најтежи. Када се све то смирило, било је лакше изборити се са учењем, а дружење је било још лепше, јер смо тада постали зрелији.
Учење му никада није представљало проблем, било је, истиче, довољно само бити пажљив на часу и обновити градиво код куће. Већ од трећег разреда кренуо је на такмичења из разних предмета и при том је упознао доста другара из различитих школа и градова:
-Имао сам доста успеха у више предмета, као што су: хемија, српски, физика, биологија итд, али сам највише поносан на моје успехе из математике. Математика је увек била предмет који ми је сјајно ишао, од сабирања и одузимања код учитељице, до неких комплекснијих ствари у каснијим разредима, у којима ми је помогла наставница Биљана Новковић, којој сам веома захвалан, јер је од првог дана увидела мој потенцијал и подстицала ме да идем даље и даље.
Код људи цени скромност, добродушност и духовитост, чему и сам тежи, као и да буде добар пријатељ, син, брат, унук… Највећу подршку у свему му пружа породица, али ту су и пријатељи:
-Када год ми је било тешко, помагало ми је то што сам знао да имам некога ко ће увек бити ту за мене. Мајка је неко ко ми је увек давао највећу подршку, али ту су мој отац и брат. Мој старији брат Лазар је неко са ким имам посебан однос, он је увек био ту за неке ствари које нисам могао да поделим са родитељима и њега волим највише на свету. Велика подршка су ми обе баке и, наравно, деде, али неко кога бих такође издвојио је и моја сестра од стрица – Даница. Друга породица су ми моји пријатељи са којима сам прошао кроз разне тренутке, добре и лоше и без којих не бих био овде где јесам. Волео бих да издвојим моју најбољу другарицу Наталију, која ми је као друга сестра и мог најбољег друга Богдана, који ми је као други брат.
Слободно време Ђурђе проводи са својим другарима, воли да игра шах, игрице, слуша музику, гледа филмове и серије… Интересује га глума…
–Многи ми кажу да бих био добар глумац, па бих у неком наредном периоду волео да се окушам у томе. Волим да путујем и сан ми је да обиђем цео свет. Волим да идем на пливање, било на базен или море…
Живи на Авлаџиници, која је посебно место за њега, јер је ту одрастао:
-Као мали сам волео да се играм са друштвом у нашој улици и то ми је обележило рано детињство. Касније смо излазили на једно игралиште које ће ми заувек остати у срцу због најлепших успомена. Волели смо да играмо кошарку и коцкице преко дана, а када зађе сунце, окупи нас се доста, па играмо жмурке, лопова и полицајаца или просто причамо… Прија ми и да се прошетамо до трга, Мораве, да седнемо у неки кафић или на било коју клупицу у граду.
Ђурђе је већ кренуо у Гимназију, природно-математички смер је и веома се радује новим авантурама које га чекају, као и знању које ће да стекне.
Својим вршњцима, али и млађим генерацијама поручује да не занемарују школске обавезе, да се труде и уче, али не превише, него онолико колико могу да постигну, јер, закључује, нису најважније све петице:
-Оцене вас не дефинишу, већ знање које стекнете и поред тога, веома је битно наћи времена за одмор и забаву…
Гордана Домановић
