ТРИ МАЈКЕ И СЕДАМНАЕСТОРО ДЕЦЕ: РОДИТЕЉСТВО КАО ОДГОВОРНОСТ И ДАР (3. део)
У свету коме све више недостаје лепих примера, наде и дечијих осмеха, постоје и жене – Мајке Храброст – које се, заједно са својим партнерима, осмеле да заснују вишечлане породице и да посвете свој живот деци изводећи их на прави пут. Разговарали смо са три такве жене, мајке укупно седамнаесторо деце, која су завршила или тренутно похађају Основну школу „Ратко Митровићˮ. Ирена Кнежевић, Сања Димитријевић и Жељка Богдановић говориле су о изазовима са којима се сусрећу као мајке петоро или више деце, али и о многобројним тренуцима среће и поноса које им деца свакодневно пружају.
Сања Димитријевић и њен супруг Видоје Димитријевић у браку су 20 година и имају седморо деце, а то су: Дуња (2005. годиште), Лука (2006. год.), Саво (2008. год.), Димитрије (2010. год.), Михаило (2012. год.), Гаврило (2018. год.) и Василије (2020. год.)
Да ли сте као млађи прижељкивали да имате вишечлану породицу и које су потешкоће, а шта су добре стране оснивања породице која има петоро/шесторо/седморо или више деце?
‒Увек сам желела да имам велику породицу али, наравно, никад нисам планирала број деце, јер то заиста зависи од много разних околности. Пошто су наша деца заиста добра и послушна, није нам било много напорно да функционишемо са њих седморо.
У данашње време често се истиче како је деце све мање, школе се затварају, нарушава се традиционална институција брака и породице, тако да су светли примери попут ваших постали реткост. Који је, по вашем мишљењу, највећи значај породице и зашто је важно да се рађа што више деце?
‒ Наравно да, посебно док су мали, има много одрицања и много обавеза, али, како расту, све буде много лакше. Заиста су непроцењиви заједнички разговори који се воде свако вече када се окупимо сви код куће, када разговарамо о томе ко је како провео дан, ко има какве планове, када се присећамо заједничких летовања, прослава празника…
Када говоримо о новим генерацијама свесни смо да живе потпуно другачијим начином живота, али и да је велики утицај васпитања. Које су највеће разлике у одрастању Вас и Ваше деце, као и у начину васпитања Ваших родитеља и Вас и шта је оно најважније што желите да Ваша деца „понесу из кућеˮ?
‒Што се тиче разлика у одрастању, мислим да смо ми знали лепше да се дружимо, да проводимо много више времена у разговору једни са другима и засигурно смо били много одговорнији. Велики сам критичар, посебно кад је школа у питању, пошто мислим да је образовање заиста веома битно, али немислим да сам строг родитељ. Данас деца имају и много више могућности да нешто ново виде, упознају, науче. Најважније што треба да „понесу из кућеˮ су: васпитање, толеранција, хуманост, одговорност, храброст…
Можете ли навести неку особину која краси свако Ваше дете и нешто што га разликује од браће/сестара? Дешавају ли се занимљиве ситуације и анегдоте?
‒Заједничка особина која их све одликује је дружељубивост, затим отвореност према свима, хуманост која је неизмерна…а опет су сви различити карактери. Подржавају једни друге, штите се у свакој ситуацији, а њихова љубав и пажња су неизмерне када су у питању два најмлађа брата. Пошто су нам сва деца изузетно духовита увек има анегдота и пуно разлога за смех.
Да ли се слажете са изреком: „Мала деца ‒ мала брига, велика деца ‒ велика бригаˮ и колико је тешко посветити се сваком детету подједнако и превазилазити све потешкоће на том путу, а притом задржати ведрину, енергију и елан? Имате ли времена да се посветите себи, неком хобију и слично?
‒Доста времена проводимо заједно, много разговарамо о свим темама и стварно нам никад није досадно. Организација мора бити добра да би се све постигло и ипак ништа није немогуће, тако да уз велику помоћ супруга, могу да стигнем да одем и у биоскоп, на концерт и да прочитам неку занимљиву књигу и то ми стварно много значи.
Шта Вас чини најсрећнијима када помислите на своју породицу и који су вам најлепши заједнички тренуци?
‒ Много, много сам поносна на своју децу гледајући их у какве људе одрастају – добре, способне, добре организаторе, пажљиве, храбре, препуне љубави и пажње према свима. Што је веома битно, изузетно скромне и искрене. Заиста, кад погледам уназад 20 година, видим један веома леп период живота испуњен радошћу и смехом седморо дивне деце.
Тагоре је рекао: „Свако дете доноси са собом поруку да Бог још није изгубио наду у људе.ˮ Овакве породице, чије портрете краси мноштво дечијих лица, заиста нам враћају наду у неке лепше међуљудске односе, у постојање љубави која није себична ни краткотрајна, у оживљавање неких давних слика где су чланови окупљени око огњишта и где свако има своју јединствену боју душе, а опет су нераскидива целина и држе се заједно. Није суштина само у томе да се рађа што више деце, већ да та деца буду вољена, саветована, усмеравана, са родитељском руком на рамену и драгим успоменама које се никада не заборављају, а управо такав пример смо управо имали пред собом.
Марија Миљуш
