ТРИ МАЈКЕ И СЕДАМНАЕСТОРО ДЕЦЕ
РОДИТЕЉСТВО КАО ОДГОВОРНОСТ И ДАР (2. део)
У свету коме све више недостаје лепих примера, наде и дечијих осмеха, постоје и жене – Мајке Храброст – које се, заједно са својим партнерима, осмеле да заснују вишечлане породице и да посвете свој живот деци изводећи их на прави пут. Разговарали смо са три такве жене, мајке укупно седамнаесторо деце, која су завршила или тренутно похађају Основну школу „Ратко Митровићˮ. Ирена Кнежевић, Сања Димитријевић и Жељка Богдановић говориле су о изазовима са којима се сусрећу као мајке петоро или више деце, али и о многобројним тренуцима среће и поноса које им деца свакодневно пружају.
Ирена Кнежевић истиче да је пресрећна мама четири сина и једне девојчице. То је њен понос. Најстарије дете је Дарко (1998. годиште), друго је син Милан (2001. год.), треће дете је Дуња (2010. год.),четврти јеМилован (2018. год.) и пето дете је Милош (2020. год.)
Да ли сте као млађи прижељкивали да имате вишечлану породицу и које су потешкоће, а шта су добре стране оснивања породице која има петоро/шесторо/седморо или више деце?
‒Увек сам говорила да ћу имати доста деце и Бог ми их је дао. Имала сам тежак живот, развела сам се после двадесет година и супруг је одвео троје деце са собом, али сам после краћег времена ћерку Дуњу вратила путем суда. Синови су тада били старији, имали су 15 и 18 година. То је био велики стрес за мене. Касније сам ушла у други брак и добила синове Милована и Милоша.
У данашње време често се истиче како је деце све мање, школе се затварају, нарушава се традиционална институција брака и породице, тако да су светли примери попут ваших постали реткост. Који је, по вашем мишљењу, највећи значај породице и зашто је важно да се рађа што више деце?
‒ Упркос свим потешкоћама, све маме, које имају услове за то, треба да имају што више деце јер је то заиста највеће богатство.
Када говоримо о новим генерацијама свесни смо да живе потпуно другачијим начином живота, али и да је велики утицај васпитања. Које су највеће разлике у одрастању Вас и Ваше деце, као и у начину васпитања Ваших родитеља и Вас и шта је оно најважније што желите да Ваша деца „понесу из кућеˮ?
‒ Много је разлика у односу на наше одрастање. Данашња деца имају све, не муче се, док смо сестра и ја морале од малих ногу да радимо и кућне послове и пољопривреду. Одрастале смо са родитељима који су се мученички борили за нас и којима смо у свему помагале. И ја сам помало строга као мама, јер не смем да пустим да све буде по њиховом, али моји родитељи су били много строжи према нама двема.
Можете ли навести неку особину која краси свако Ваше дете и нешто што га разликује од браће/сестара? Дешавају ли се занимљиве ситуације и анегдоте?
‒Дарко и Милан су одрасли, имају већ и свој посао, добра су деца. Дуња је сад у тим својим годинама када воли да проводи много времена напољу, иако школа мора бити на првом месту. Милош и Милован се радују малим стварима – играчкама, паркићу, шетњи… Најсрећнија сам што су ми сва деца лепо васпитана и добра и не баве се неким лошим стварима.
Да ли се слажете са изреком: „Мала деца ‒ мала брига, велика деца ‒ велика бригаˮ и колико је тешко посветити се сваком детету подједнако и превазилазити све потешкоће на том путу, а притом задржати ведрину, енергију и елан? Имате ли времена да се посветите себи, неком хобију и слично?
‒Највише волим да проводим време са својом децом. Домаћица сам, ʼ80. сам годиште и, нажалост, не могу да радим било какав посао јер ми то здравствено стање не дозвољава, пошто ми срце ради само 25%.
Шта Вас чини најсрећнијима када помислите на своју породицу и који су вам најлепши заједнички тренуци?
‒ Није лако одгајати децу, њихово одрастање је препуно изазова, али за мене је то ипак нешто најдрагоценије и, да ми здравље дозвољава, родила бих још једно дете. Најлепше се осећам када је свих петоро деце са мном – тада се поново родим.
Тагоре је рекао: „Свако дете доноси са собом поруку да Бог још није изгубио наду у људе.ˮ Овакве породице, чије портрете краси мноштво дечијих лица, заиста нам враћају наду у неке лепше међуљудске односе, у постојање љубави која није себична ни краткотрајна, у оживљавање неких давних слика где су чланови окупљени око огњишта и где свако има своју јединствену боју душе, а опет су нераскидива целина и држе се заједно. Није суштина само у томе да се рађа што више деце, већ да та деца буду вољена, саветована, усмеравана, са родитељском руком на рамену и драгим успоменама које се никада не заборављају, а управо такав пример смо управо имали пред собом.
Марија Миљуш
