ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС (2)
„Путописна књижевност може да буде и од забаве и од поуке. Нама Србима добро је дошла свака овака књижевна работа, особито кад се тиче наших српских крајева“, Миливоје М. Костић (1874-1960), предузетник, привредник и публициста
Аутор: мр Маријана Матовић
„Млади који се држе куће остају простога духа“, каже Шекспиров Валентин у комедији Два витеза из Вероне, сасвим у складу са ставом да су још у средњем веку путници стицали посебан углед, а појављује се и све више списа у којима се путовање хвали и препоручује.
Страни путници намерници и ненамерници понекад су из знатижеље, али и трагајући за новим животним искуствима, путовали ка Истоку друмовима Србије, отворених очију упијајући утиске о оријенталном Балкану. Пролазећи овим крајевима сведочили су постепеном ослобађању од Турака, уздизању српске трговине и претварању Чачка из оријенталне чаршије у савремен, европски град. Описи делова српских земаља са благонаклоним вестима и запажањима страних географа, историчара, путописаца, авантуриста, научника, писаца, духовника, истраживача, ухода, обавештајаца, свештеника, официра, професора, новинара, књижевника, здравствених и хуманитарних радника, као и многих других, аутентично дочаравају мирнодопски и ратни живот у Србији током временског распона од неколико столећа.
О касаби Чачак писали су многи: Хаџи Калфа (Катиб Челеби), највећи османски енциклопедиста; Евлија Челеби, златар, путописац и историчар; Василиј Грамберг, руски генерал-мајор; Сигмунд фон Хердер, генијални саксонски геолог и рударски стручњак; Адам фон Вајнгартен, капетан у царском аустријском генералштабу; Амеде Ами Буе, немачко-аустријски лекар, путописац, геолог и географ; Леополд фон Ранке, немачки историчар; Ото Фердинанд Дубислав племенити Пирх, капетан пруске војске и путописац; Сипријен Робер, путописац, универзитетски професор и борац за права Словена; Ендру Арчибалд Пејтон, британски дипломата, оријенталиста, путописац, књижевник, члан Краљевског Географског друштва у Лондону; Јанко Шафарик, историчар, доктор медицине, професор и ректор Лицеја у Београду; Густав Хајнрих Вилхелм Раш, правник, немачки национални демократа; Феликс Филип Емануел Каниц, путописац, археолог, илустратор, балканолог, етнограф и један од највећих познавалаца југоисточне Европе; Павел Аполонович Ровински, руски историчар-слависта, етнограф и публициста; Пол Фортје Џоунс, амерички новинар, радио у дипломатији као саветник америчког амбасадора у Русији; Мустафа Кемал Карахасан, прозаист, драмски писац, есејист и преводилац… (Ово су само нека од око педесет странаца који су оставили записе о Чачку, а које је мр Маријана Матовић обрадила и сабрала у делу „Фрагменти о Чачку“, књ. 1, Чачак, 2019, напомена. прир.)
Међу разним националностима који су сан о бољем животу пожелели да остваре у Чачку, било је лекара, инжењера, професора, занатлија, трговаца… Међу странцима који су само пролазили кроз наш град или су се на одређени временски период у њему настанили било је Британаца, Француза, Немаца, Аустријанаца, Руса, Чеха, Италијана, Јермена и других: „Једно од подручја вишевековних историјских збивања од изузетног значаја за Србију и југоисточну Европу свакако су Чачак и његова околина. Кроз визуру страних путника свестраније се сагледава дуга и богата прошлост једног од малобројних српских градова који су стицајем срећних околности забележили пуних осам столећа непрекинутог трајања“ (Фрагменти о Чачку, књ. 1, Чачак, 2019).
У Чачку је живео и мањи број вештих трговаца Јермена, житеља старог азијског народа који вековима живи у закавкаској Јерменији. Будући да је њихова земља смештена на раскрсници путева југозападне Азије и источне Европе (између Турске на западу, Грузије на северу, Ирана на југу и Азербејџана на истоку), ова некада велика и моћна царевина вековима је била поприште бројних ратова са Римљанима, Арапима, Византинцима, Турцима…У тим сукобима многи су „откидали“ део по део земље која је прва у свету 301. године прихватила хришћанство као званичну државну религију. Данас је ова закавкаска земља врло мале површине, са око три милиона становника, али и бројном дијаспором.
Са Чачанима су хлеб делили руски и чешки лекари, аустријски предузетници, руски гимназијски професори (о којима је писао професор Љубомир Радивојевић Шаја) и многи други…
Потомци ових натурализованих Чачана и данас су наши суграђани, док су поједини отишли у свет, трбухом за крухом…
Приредила: В. Т.
Фото: Извор „Фрагменти о Чачку“, књига прва
„СЛУЧАЈАН СУСРЕТ“ СА РОДНИМ ЧАЧКОМ КРОЗ ПУТОПИСЕ СТРАНАЦА
Библиотекар саветник Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у пензији мр Маријана Матовић, иначе професор оријенталне филологије и магистар арапског језика, посветила је вишегодишње истраживање, уз велики труд и дубоку посвећеност, путописцима и њиховим записима о Чачку. Идеја се наметнула док је прикупљала трагове о Јерменима (преточени у књигу „Јермени у Чачку“, у издању Народног музеја Чачак, 2017). Ови трагови су је водили на „друге колосеке“, на којима је „сусрела“ странце и њихове путописе. Како и сама каже, материјала је било и више него што је могла да обухвати једна публикација („Фрагменти о Чачку“, књ. 1, такође, издање чачанског Народног музеја, 2019), за коју је рецензију написао проф. др Дарко Танасковић.
– Једна од главних карактеристика путописа је лични печат, унутрашњи доживљај места, људи, обичаја… Зато, док сам читала и сабирала њихове записе, на неки начин сам и сама „путовала“, њиховим очима сам посматрала Србију и Чачак у тим давним временима. Већина њих је са симпатијама гледала на нашу земљи и народ… – казује у неколико речи своје утиске мр Матовић.
ЕНДРУ АРЧИБАЛД ПЕЈТОН (1811-1874)
„Настављајући пут богатом долином Мораве – која је овде широка неколико миља и може да има десет пута више становника од садашњег броја, стигосмо у Чачак, који је исто онако симетрично планиран као Пожега. Чачак је стари и нови, али стари турски град је нестао, а нови, српски Чачак још је у заметку. План по којем су ова два нова насеља саграђена је једноставан – састоји се од кружног или четвртастог пијачног трга са радњама у стилу турског базара, и правих улица које се рачвају од њега. Одсео сам у хану, а онда отишао начелниковој кући да предам писмо. Идући зеленим уличицама заустависмо се најзад пред високом дрвеном оградом, изнад које су се дизали жбунови ружа и другог цвећа. Ушавши, нађосмо се на травњаку налик на гладак тепих, а на супротној страни налазила се лепа сеоска кућа, налик на грађанску вилу у околини Лондона. Начелник није био код куће, али га је љупко заступала његова млада жена, леп примерак чачанске лепотице…
Мада седиште епископа, Чачак је обично село, и безначајан је кад човек помисли на величанствену равницу у којој се налази. При сваком кораку који сам учинио у овој земљи, помишљао сам на красно земљиште које она нуди за систем насељавања који одговара осећањима и користан је за интересе садашњих становника…“
ПАВЕЛ АПОЛОНОВИЧ РОВИНСКИ (1831-1916)
„У историји ове земље… нема скоро ни једне редовне странице: само ратови, само међусобни сукоби, праћени крвавим сценама… Историја Србије је историја њеног мучеништва…“
„Рекао сам да Морава тече у планине према северу. Сусревши тамо планински ланац, који чини централни чвор Србије и иде до Београда, појавивши се као гребен на Дунаву, Морава се нагло враћа на југоисток и иде подножјем централног узвишења Србије, које јој чини корен и срце, а то је Шумадија. На самом скретању она упада у клисуру између две планине: Каблар – на левој страни, а Овчар – на десној. Овај крај је непогодан за лак живот, непогодан је за земљорадника или за индустријалца. Али човек који тражи усамљеност од буке или склониште од прогона, чак и свог брата – овде ће наћи истински мир, јер ту ретко наилазе радозналци…
Када сам се спустио с брда у долину, био сам задивљен раскоши растиња и лепим изгледом дрвећа: лист на липи је огромне величине, на обали су расле громадне сребрнасте тополе, а у близини је винова лоза, чији су се ластари попели до висине дрвећа, покривајући својом густом мрежом светлих нарезаних листова стабла, као каквим шеширом. Ластари су се одозго спуштали као праменови косе и купали се у мутној води Мораве. Огромне јабуке и стабла глогова скоро су се изједначавали са суседним храстовима. Ограде су све покривене густим покровом винове лозе, која је у то доба цветала и испуштала пријатан мирис. Пролазећи између виноградских шпалира, скоро да сам осећао вртоглавицу.“
ОТО ФЕРДИНАНД ДУБИСЛАВ ПЛ. ПИРХ (1799-1932)
…“Но у Чачку, у кући где смо становали, код једног од првих трговаца, владала је таква варошанска елеганција која је превазилазила сва моја очекивања. Међутим, ма како да је било укусно и угодно све оно што сам овде нашао, у једном је свуда било подједнако, да су нас свуда са истом срдачношћу дочекивали, сваки како је који могао. Цвјеткова упутства, истина, су гласила да тражи најбољи дочек, али се опет могло лако познати да је књажева наредба из гостопримства и извесног интересовања према новој, непознатој прилици радо вршена. Чешће ми је Цвјетко говорио, кад смо седели по оним кућицама: Знате, шта људи говоре? „Ето, то је добро кад већ и странци долазе да нашу земљу виде, дакле зна се за нас и на страни, хоће људи да нас упознају“.
ФЕЛИКС ФИЛИП ЕМАНУЕЛ КАНИЦ (1829-1904)
…“Крен је градио једноспратну зграду начелства са 31 прозором на чеоној страни и завршио је 1880. године. У њу су се сместили окружна управа, окружни суд, управа среза трнавског, владичин конак и конак Јована Обреновића, док је његов стари конак уступљен конзисторији, а стара окружна зграда школи. Године 1873. основао је – то је био први пример у земљи – градски фонд из кога су отада додељиване стипендије сиромашним ученицима. Крен је 1876. саградио веома погодну зграду за „реалну школу“, која је основана 1869, а кад је она претворена у гимназију, њој је припала и зграда. На његов подстицај је купола цркве 1882. препокривена бакарним лимом, у Улици краља Милана засађен дрворед итд. Њему и инжењеру Маноку Чачак има највише да захвали за темељно побољшање санитарних прилика, које је извршено 1879-1883. Оно је омогућено подизањем нивоа свих сокака, улица и тргова у просеку за један метар, јер су тако уништена огњишта заразе која су представљале баре после изливања Мораве. Осим високог тротоара пред сопственом кућом, сваки кућевласник је морао насути и поплочати пут од свог дворишта до средине улице…“
