Grad

ЧАЧАНИ НЕ ПО РОЂЕЊУ, ВЕЋ ПО ЖИВОТУ

СЕРИЈАЛ: ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС, 1. ДЕО

Историја нашег града нераскидиво је везана за оне који нису рођењем били Чачани, али су њихови трагови толико дубоки да се и данас јасно виде, иако су неки стари више векова. Велики значај за развој града на Морави у сваком погледу – привредном, културном, просветном, имали су у прошлости многи странци који су баш овде пронашли „то нешто“, што им је пружило шансу да остваре своје пословне снове или напредне идеје, да буду зачетници медицине, образовања, технике, да управо овде пожеле да доведу или оснују породице… Једноставно, да допринесу свеукупном напретку свог новог града-дома. Дугачак је списак ових великих људи. Били су пореклом Немци, Аустријанци, Чеси, Словаци, Јевреји, Мађари, Руси, Јермени, Италијани, Словенци… Али, временом су многи постали Чачани. Тако су их други, па и они сами себе, доживљавали.

У овом серијалу желимо да подсетимо на нека од тих великих имена која су постала обележје Чачка, да додамо странице о странцима о којима се мање зна, а надасве да проговоримо са онима које су у последњих неколико деценија животни путеви довели овде, неки кратко се задржавши, а неки заувек остајући. 

Фото: Љубо Новковић

Број странаца у нашем граду повећава се, показују званични извори. Подаци Полицијске управе Чачак из прошле године, коју је, свакако, обележила и Прва национална престоница културе, говоре да је Моравички округ посетило више од 25.000 странаца, углавном туристички. У истом периоду, подаци су ПУ Чачак, трајно је настањено чак 166 странаца!  У јануару ове године привремени боравак је пријавило 1.030 страних држављана, што је за око 19 одсто више него у истом месецу прошле године. Према подацима Републичког завода за статистику, Попис из 2022. године, показао је да у Чачку живи око седам хиљада припадника националних мањина. Међу њима су и они који су се раније настанили и сада живе у Чачку. Навикавање на нову средину, људе, локалне обичаје, прописе и законе, није лако ни онима који дођу из других градова у Србији. За странце је то, можда, још теже.

Чачак 1962.

Наравно, највећи број је оних који Чачак посећују туристички. Али,  приметно је и повећање оних који у наш град долазе због посла, попут радника ангажованих на изградњи ауто-путева или представника страних фирми, које су у последњој деценији отворене у Чачку. Међу њима је и невелики број спортиста.

Стари трг, изглед пре изградње Дома културе, извор фото: Народни музеј Чачак

Као и у прошлости, за своју сталну адресу Чачак бирају због позитивног пословног амбијента; немали је број оних којима су занимљива наша села, па се, претежно из хобија, баве и пољопривредом; има и младих брачних парова, којима су нетакнута и лепа природа били повод да дођу, „пробају чачански хлеб“ и овде су за сада остали; неки су, опет, овде пронашли своје животне сапутнике… Кроз разговоре са њима сазнаћемо како они виде Чачак, како су примљени, да ли би и шта волели да буде другачије, шта је то што им се посебно свиђа. Такође, писаћемо и о томе колико своја искуства преносе у земље свог порекла, да ли и колико граде споне сарадње ове две средине…

Можда ће кроз све наше приче и позитивна искуства неки „наши печалбари“, који су отишли да живе у друге земље, а чији се број, према неким проценама, мери у хиљадама, лакше донети одлуку о могућем повратку…

Колегиница Емилија Вишњић написала је бројне текстове о старим Чачанима у рубрици „Из породичних албума“. Велики број својих репортажа сабрала је у две веома студиозне књиге, вредне не само као хроника града и времена, већ и као збирка људских прича и судбина. Зато ћемо цитирати део њеног увода за књигу „Дођоше и оставише траг“, која је публикована 2018.

 „Како је о старим Чачанима у „Гласу“ објављен велики број текстова, који надилазе размере једне књиге, избор је овога пута пао на личности које су дошле са стране и новој средини успеле да се наметну вредноћом, знањем или животном мудрошћу. Можда је суштински разлог за овакав одабир било моје дубоко убеђење да смо сви ми дођоши на овом свету и да је једина могућност да своју краткотрајност осмислимо у томе да оставимо траг. А за то, верујте личностима ове књиге, нису неопходни некакви посебни, велики подухвати, довољно је да чинимо лепа и добра дела, да се вратимо истинским вредностима и да не заборавимо да нисмо ни први ни последњи који ходају овоземаљским пространствима“.

В. Т.

И најстарији запис (до сада пронађен) у коме се помиње наш град под данашњим именом је из 1408. Налази се у Дубровачком архиву и сведочи, управо, о боравку дубровачких трговаца у овим крајевима. Османски путописац Евлија Челебија незаобилазан је у проучавању историје ових крајева, као и цртежи и записи Аустријанца Феликса Каница… Ово су неки од бројних драгоцених извора које су странци оставили, углавном пролазећи кроз Чачак. То ће бити само један аспект приче, мање-више познат јавности, али увек може бити занимљив, посебно млађима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.