ВУКАШИН ПОПОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОШ „ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС“
ОПРАВДАО ПОВЕРЕЊЕ ПОРОДИЦЕ, НАСТАВНИКА И ДРУГОВА
Када је у седмом разреду освојио три друга места на окружним такмичењима, бивши разредни старешина Мирко Божовић му је рекао: “Вукашине, крупним корацима газиш ка ђаку генерације“. Те речи Вукашин Поповић, ђак генерације Основне школе ,,Владислав Петковић Дис” у Заблаћу, каже, још увек памти.
-У том моменту то ми је изгледало недостижно и тешко. Али труд и огромна воља су ме довели до таквог резултата. Велика је част бити ђак генерације, велики труд је иза мене, али ја то не бих постигао да нисам имао огромну подршку моје породице, али и разредне Ане Ракочевић и свих наставника. Они су увек били уз мене, веровали и подржавали ме. Иначе, у мојој школи има велики број добрих и вредних ђака. Ми смо одувек били сјајан тим који се трудио да представи школу у најбољем светлу – прича нам Вукашин, који је, одмах закључујемо, у сваком погледу понос своје породице, школе и места у ком живи.
Ускоро средњошколац и ученик чачанске Техничке школе, сећа се првих школских дана, као и периода када је ишао на бројна такмичења, постизао успех за успехом, стекао нераскидива пријатељства:
-Сећам се када сам први пут ушао у школско двориште. Био сам толико мали да су ми крошње дрвећа и зидови школске зграде изгледали огромни и застрашујући. Убрзо школа постаје моје омиљено место где сам створио најлепше успомене. Сећам се и првог сусрета са учитељицом Биљаном Вујадиновић. Увела нас је у свет слова и бројева, усадила љубав према читању и сазнавању нових ствари. Школа је временом постала и извор радости због дружења са другарима, али и успеха које сам постизао. Иза мене су бројна такмичења са којих сам се враћао са дипломама. Историја, географија, српски језик и биологија су предмети из којих сам добио Доситејеву диплому.
Настављамо опуштен и пријатан разговор са Вукашином и уживамо слушајући га док прича о школи, другарству, брату…
-Када ме питају: ,,Шта је за тебе школа?”, тешко могу пронаћи прави одговор. Школа није само место за учење, то је наша друга кућа. Ако ме питате: ,,Шта је за мене другарство? Одговорићу Филип, Матеја, Лука, Ацо… А ко су они? То су моји другари. Често смо заједно радили домаће задатке, помагали и бодрили једни друге. Морам да поменем свог брата Николу. Он ме је штитио, али и трпео као млађег брата.
Најсрећнији је, признаје, био када га је отац одвео на први фудбалски тренинг, али не заборвља ни дедин удео у томе да заволи шах:
– Прве фудбалске кораке сам направио у ФК ,,Омладинац” из Забалаћа, коме сам и данас веран. Поред фудбала, волим и шах. Мој деда Михаило ме је од малих ногу учио да играм и заволим шах. Пар година сам играо и фолклор, прво у КУД “ФРА“, а потом у КУД “Желе“.
Воли Вукашин и да путује и проширује своја знања из историје Србије:
-Имао сам прилику да прођем путевима Немањића, Лазаревића, Бранковића, српских ратника и краљева. То је оставило посебан утисак на мене.
Пуно тога зна и о породичним коренима. Он и брат Никола су, прича, осма генерација Вучете Ђуровића који се доселио у Заблаће у време Првог српског устанка, а породица негује сећање и на свог претка Владимира Поповића, који је био први свештеник у цркви Светог Архангела Гаврила у Заблаћу, подигнутој 1874. и у њој шест година касније крстио будућег песника Владислава Петковића Диса…
Када има слободног времена Вукашин радо помаже оцу и деди на њиви и у воћњаку.
-Упознат сам са већином пољопривредних послова и машина. Живот на селу носи са собом бројне и важне предности – закључује зрело и одважно наш млади саговорник.
Уписао је Техничку школу, а његова интересовања, истиче, везана су за електротехнику. Размишља о томе да једнога дана упише Електротехнички факултет. Каже, верује да је човек богат само онолико колико је књига прочитао, колико језика говори и колико има пријатеља.
Пред Вукашином су године које, истиче, жели да искористи на прави начин и оправда поверење породице, наставника и другова.
Стицајем околности, сазнајемо да је Вукашин рођен на празник Преображење Господње и да за неки дан пуни 15 година. Прави тренутак да му честитамо рођендан и од срца пожелимо све најбоље у животу, уз речи: “Вукашине, верујемо да крупним корацима газиш ка ђаку генерације Техничке школе!“
Гордана Домановић
