МУЗИЧКИ КРИТИЧАР, УРЕДНИК, НОВИНАР, РЕЦЕНЗЕНТ БРАНИМИР БАНЕ ЛОКНЕР
Бранимир Бане Локнер, уредник, новинар и рецензент из Београда, ради као музички критичар од 1980. године. Објавио је две књиге са критичким освртом на уметнике бивше Југославије. Пише о музичким, радио и ТВ програмима, а његове критике могу се читати на многим интернет страницама, сајтовима, порталима. У интервјуу за “Чачански глас”, током недавне посете Чачку и Фестивалу “Прича”, Бане Локнер говори о улози рок критичара, некадашњој музичкој сцени и упоређује старе и интернет медије.
УЛОГА РОК КРИТИЧАРА – НЕКАДА И ДАНАС
Стиче се утисак да занимање рок критичара полако нестаје и да је њихова реч некада имала већу тежину. Каква је улога музичког критичара данас?
– То је реалност новог времена. Некада је улога рок критичара била заиста велика, поготову у периоду настајања рок културе у некадашњој Југославији. Улога рок критичара је дошла из иностранства и то је овде било потпуно ново, јер није постојао интернет. Он је својим ставом давао “ветар у леђа” извођачима који су били мање познати и доносио нове информације. Али, у оно време је могао доста да утиче и у неком негативном контексту на каријеру одређеног извођача или састава. Заиста је улога музичког критичара била велика, превасходно у земљама као што је била Југославија. У државама које нису матичне земље рок културе, улога критике је имала мисионарску димензију, јер је давала нове информације које тада нису постојале на овој територији. Постоје земље где је улога, не само музичке критике, већ и књижевне, филмске, стрип културе, ликовне уметности, била изузетно важна, као што су Енглеска, Пољска, Мађарска, а у некадашњој Југославији била је значајна и у Хрватској. Касније се то променило, појава интернета је донела нову димензију, где због брзине информација свака објава траје јако кратко и сама критика није могла да има ону специфичну тежину, јер се вести мењају као на филмској траци. У том контексту критика више нема ону улогу, као некада. Међутим, улога критичара не само да није завршена, него има и већу тежину. Када неки текст напише особа за коју се зна да је критичар, то има већу димензију “статусног симбола” за извођача или дело о коме се пише. Али, за само деловање одређених артиста, извођача и осталих нема више улогу, као некад.
“МУЗИКА ВИШЕ НИЈЕ СТАВ И НИЈЕ СИСТЕМ ВРЕДНОСТИ”
Можете ли да упоредите “златно доба” рок музике са данашњом сценом? Да ли нестаје интересовање за ову врсту музике или бендови немају довољно могућности да се промовишу у медијима?
– Моје мишљење се разликује од уобичајеног, нешто се заиста драстично променило. Међутим, можемо да користимо флоскулу: “Ништа није онако како изгледа”. Мислим да рок култура није у кризи, моја теорија је да рок музика никад није била боља у свету, чак никад није био већи број извођача који се бави овом врстом музике. Али, измениле су се неке ствари. Прво, нестала је бројност публике. Да рок музика није у кризи доказ је то што ми имамо много младих који се баве разним облицима рок музике, имамо све већи број жанрова, стилова и инструмената који се користе у рок музици. Бендова је све више и више. Имамо јако младе саставе, чији су чланови између 20 и 40 година. Али, нове генерације немају обичај да иду на концерте, да буду део једне заједнице која прича о рок култури, генерално. То више не постоји. То се изменило. Наравно, појава дигиталне музике је донела сасвим нову димензију трасирања слушања музике и долажења до конзумента. Данас је такво време да човек ако жели нешто да чује, или да сазна, мора да буде присутан на интернету, а не на старим медијима. Јер, стари медији, без обзира на то колико неки људи имају сентимента, као што су телевезија, радио, новине, постоје на силу. Не постоје на природан начин, јер се и даље баве темама којима се одржава социјална димензија која одговара политичкој секцији у свету. А интернет је много бржи. Стари медији, без обзира на то што имају неке сегменте емисија или дешавања и на интернету, не могу да буду толико јаки на мрежама, као што су јаки они медији који се базично баве интернетом. Проблем је код старијих генерација које се тешко прилагођавају. Али, и то ће временом бити све мањи проблем, јер нажалост, старији људи одлазе, нестају, што је природан процес. Поред тога, изменила се структура публике, као и свест о начину промоције одређених извођача. Све се изменило. Једноставно, систем еволуцује је такав да сви морамо да пратимо како размишљају нове генерације, а не старије. Еволуција иде даље, системи вредности су различити, па се и сама музика мења. Међутим, музика није у кризи. Зашто? Зато што има ко да настави. Да, рецимо, у Србији немамо бендове који ће да наставе даље, могли бисмо да кажемо да је музика у кризи. Међутим, има ко да настави, али нема више пропратних дешавања која су некад постојала. Музика више није став и није систем вредности. Музика више не представља социјални или политички став. Јер, системи вредности нових генерација нису оријентисани у смеру ка музици која данас нестаје.
“НЕМАМ СЕНТИМЕНТ ПРЕМА СТАРИМ МЕДИЈИМА, ЈЕР ИНТЕРНЕТ ПРУЖА СЛОБОДУ”
Управо сте направили и паралелу између старих и интернет медија. И Ви сте својевремено писали за многе југословенске магазине, часописе и новине. Да ли мислите да дефинитивно пролази време штампаних медија?
– Ја сам радио и у новинама, и на радију и на телевизији. Али, немам сентимент према тим медијима. Зашто? Зато што је интернет пружио димензију која се зове слобода. Немам уредника над главом, што је јако битно, увек смо ограничени лекторима, заменицима главних уредника. Различита су била времена и политичка уређења. Ја немам такву емоцију. Али, можда сам изузетак. Ако питате моје колеге, они ће рећи да имају ту емоцију. Ја је немам, јер сам увек желео да будем, колико је то могуће, независан, мада нико није независан и никада и није био. Али, трудим се да будем мање независан. Увек сам радио и писао за више редакција радија, телевезија, новина, само да не бих зависио од једног уредника и да бих имамо неку алтернативу. Немам сентимент, поготову што мислим да новине, радио и телевизија, када је реч о брзини, не могу да се пореде са интернет медијима. Када говоримо о музичкој култури, једина земља где су новине задржале тај статус је Енглеска. Енглеска има око 30 музичких часописа, а Америка само неколико, иако је у Америци настала музичка рок култура.
Нела Радичевић
