ДАМИР ИМАМОВИЋ НА ЧАЧАНСКОМ ФЕСТИВАЛУ „КАРУСЕЛˮ
„СЕВДАХ ЈЕ МОМЕНАТ РАДОСТИ ИЛИ ЖАЛОСТИ КОЈИ НАС ВРАЋА НАМА САМИМАˮ
Као што на свету постоји много различитих језика којима људи међусобно комуницирају, тако постоји и мноштво жанрова музике који, само на другачији начин, заправо повезују људе. Севдах је један од жанрова традиционалне музике који има далекосежне корене, снагу и дубину, али који лако продире у људску душу у свим временима. О севдаху, начину на који га слушаоци доживљавају, његовој историји и модернизацији, али пре свега о његовој суштини – да пробуди оно исконско у нама и подсети нас „да смо још увијек живи и да осјећамоˮ, говорили смо са неким ко севдах проучава, живи и изводи на један од најлепших начина, а то је – Дамир Имамовић.
Чачанска публика је имала прилику да чује Вашу музику на Фестивалу амбијенталне и етно музике под називом „Каруселˮ, који је већ прерастао у традицију и постао препознат у ширим оквирима по свом квалитету. Крилатица овогодишњег фестивала „Каруселˮ гласи „Дијалог с традицијомˮ, што се савршено уклапа и у Ваш уметнички рад. На који начин спајате традицију са савременим добом кроз своју музику и како успевате да нађете границу између очувања „недодирљивихˮ вредности и њиховог реанимирања и преиспитивања кроз иновације?
‒ Искрено, ја не вјерујем у „недодирљивеˮ вриједности. Не сматрам да је некада постојало вријеме у којем је народ изњедрио своју властиту музику која је била „најчистији израз народне душеˮ, а касније се то само кварило туђим утицајима и комерцијализацијом. Све оно што имамо од народне традиције остаци су неких „иновацијаˮ из прошлости којима смо заборавили разлоге. Због тога не видим свој рад као неко „очувањеˮ или „реанимирањеˮ Рецимо, ја некада пјевам врло старе варијанте неких пјесама и људи то доживљавају као „иновацијуˮ јер се свијест о тим старим варијантама давно изгубила. Такођер, некада оно што сам написао недавно људи доживљавају као „староˮ. То је једна интересантна игра перцепције.
По струци сте филозоф, а по опредељењу и души извођач и проучавалац севдаха. Које су повезнице између ове две Ваше љубави?
‒ Севдах је изузетно потицајан као жанр јер тражи разумијевање хисторије културе, језика, музике на просторима на којима је настајао. Дио тога је и преиспитивање његових појмова, а то је јако стара филозофска дисциплина.
Дуги низ година се бавите проучавањем севдаха и подучавањем других о њему путем својих предавања, ауторске књиге на ту тему, али и непосредно – музиком коју стварате. Можете ли издвојити неке кључне тачке и преломне моменте у историји севдаха од зачетака до данас?
‒ Мислим да су двије најважније тачке у развоју севдалинке успон романтичарског национализма са његовим разумијевањем културе (период 19. вијека) и успон медијске, понајвише радијске културе (средином и у другој половини 20. вијека). Оне су важне, не само за севдалинку, него за све традиционалне облике културе на јужнославенским просторима. Печат тих промјена ти облици и дан-данас носе и у позитивном и у негативном смислу.
Да ли било која врста уметности може до краја да подлегне научном проучавању и „сецирањуˮ или ипак увек постоји неки неухватљиви део који измиче, као и код проучавања душе?
‒ Умјетност је чаробна управо због тога што је интелектуално тешко можемо обухватити. Истина, умјетност тражи неки интелектуални однос, али је вишак интелектуализације може убити. Исто као што је потпуно одсуство интелектуалног односа може учинити баналном, претворити је у кич. Исто тако је и са животом: мораш мало промислити о томе куда идеш и не препуштати се стихији, али ни потпуно промишљен живот није могућ ни пожељан.
Који је, по Вашем осећају, најприроднији амбијент за извођење севдаха и да ли је извођач помало изолован у свом уметничком вакууму или постоји интеракција, па и катарза код публике?
‒ Традиционални облици умјетности давно су изгубили неки свој „природниˮ или, како се то некада говорило, „изворниˮ амбијент. Услови живота су се неповратно промијенили модернизацијом и илузорно је помишљати да се њима можемо поново вратити као неком „чистом стањуˮ. Због тога су многи облици традиционалне културе његовани, и то већ барем од прве половине 20. вијека, на сцени, на позорници, као новом контексту њиховог извођења. На неки начин, то је већ постало и неком новом традицијом која извођачу омогућава да не буде изолован него да пред публиком оствари и себе и своју умјетност.
Постоје ли и даље неки стихови који Вас и након много извођења и даље наводе на контемплацију или су емотивно најдирљивији па Вам срце сваки пут помало задрхти док их певате?
‒ То је исто оно питање као „која ти је омиљена пјесмаˮ. Искрено, то се непрестано мијења и у томе је љепота.
Поменули сте једном приликом да су сви извођачи севдаха потпуно различити и да је то добра ствар. На који начин Ви својом личношћу и уметничком оригиналношћу обликујете севдах и по чему се издвајате од осталих извођача?
‒ Уочио сам да смо на данашњој сцени сви ми који се бавимо севдахом прилично различити: естетиком, начином изведбе, циљевима… Међутим, о себи је најтеже судити. То је врло незахвално. Моје пјесме, начини изведбе, музички пројекти у које се упуштам показатељи су тога шта мене у свему томе интересује. Да ли сам и колико у томе успјешан, остављам другима да суде.
Имали сте прилику да наступате широм света и упознајете различите културе и народне традиције. Која је заједничка црта традиционалне музике у нашим и у разним иностраним земљама, као што су нпр. Индија, Јапан, Мексико?
‒ Важна заједничка црта данас, и у посљедњем вијеку, сигурно је у томе да смо се сви суочили с модернизацијом. С њом је дошла технолошка револуција, комерцијализација, често и национализам и други покрети. Нпр. у Индији се на хармонијум којег су тамо донијели британски колонизатори гледало на сличан начин као на хармонику код нас. Исти конзервативни протести због увођења „страног инструментаˮ, али и исто страствено прихватање које је касније дошло и учинило да се данас неки облици музике индијског потконтинента не могу замислити без хармонијума, као ни балканског без хармонике.
Најчешће севдах везујемо за тужну емоцију, карасевдах, меланхолију, али постоје и веселе песме које му припадају. Можете ли нам рећи нешто више о том дуалитету и шта заправо значи „пасти у севдахˮ?
‒ Многи жанрови традиционалне музике који заузимају културолошки важно мјесто у некој заједници имају неки појам какав је „севдахˮ. Америчка култура има „bluesˮ као дио умјетничке осјећајности поникао у заједници Афро-Американаца. Арапи имају „tarabˮ, Португалци имају „saudadˮ, итд. „Севдахˮ је појам који се веже за стару турску ријеч за „љубавˮ и арапску ријеч за „меланхолијуˮ и ми га на Балкану дуго баштинимо као дио наше осјећајности. „Севдахˮ је данас још увијек неки „испад из системаˮ, момент радости или жалости, ужитка или бола којим пореметимо свакодневницу у којој јуримо за успјехом, зарадом или пуким преживљавањем. Због тога он увијек нађе начина да преживи све различите друштвене трансформације јер нас увијек врати нама самима, и емотивно и културолошки. Због тога „падамо у севдахˮ као знак да смо још увијек живи и да осјећамо.
Марија Миљуш
