Када вода удахне живот
Полазна тачка на својеврсном едукативном путовању кроз природу и културу наших крајева, које је у понедељак, 29. јула организовала Градска библиотека Чачак, била је „Ћирковића воденица” у Горњој Атенци. Овај летњи програм за тинејџере је донео причу о творевинама којима вода удахњује а човек одржава живот. Воденице су биле инспирација за многе приче које су се испредале око воденичког точка и које су књижевници својим пером оживљавали и када су оне ишчезавале из многих насеља. Како су настајала предања о чудесним бићима која по легендама бораве у воденицама, али и како се меси домаћи хлеб од брашна самлевеног између два камена поточаре имало је прилику да чује 15 средњошколаца. Целодневни излет и радионица обухватили су и вожњу катамараном кроз предео изузетних природних одлика, а крајња дестинација био је један од бисера Овчарско-кабларске клисуре – манастир Никоље.
Каквог су укуса и како миришу гибаница гужвара, домаћа погача и пита са јабукама, могли су радионичари и сами да сазнају у дворишту Милана Ћирковића. Настављач породичне традиције, чији почетак означава изградња поточаре на Атеничкој реци давне 1886. године, показао је средњошколцима шта су ципун, чекетало, бадањ, ђед и други делови млина, уз напомену да је у том крају некада било преко двадесет воденица, а данас су свега две активне.
О причама које су најчешће биле на граници збиље и маште, али и лековитом дејству „омаје” која прска са воденичког кола и појединим магијским и љубавним ритуалима који су се од давнина спроводили на води, говорила је етнолог и антрополог Мина Јелесијевић, запослена у Народном музеју Чачак. У недостатку сазнања народ је појединим појавама, чије узроке није могао да објасни, приписивао разна натприродна својства, а у друштву су се често препричавали сусрети са русалкама и вилама и оностраним бићима која су по предањима у глуво доба ноћи тумарала воденицама.
Да су воденице заокупљале пажњу и путника намерника и приповедача показују, између осталих, и приче Бранка В. Радичевића, које су биле подстрек библиотекарима да младима представе ова неправедно запостављена здања. Кроз изразито звучну песму „Гозба пред воденицомˮ песника Милосава Тешића, која оживљава архаичне слојеве лексике српског језика, радионичари су чули како су некада изгледала народна окупљања.
Поред тога што су будиле инспирацију народним казивачима и књижевницима, и што се о њима може говорити и из угла митологије, народне културе и књижевности, воденице су посебно интересантне и са још једног аспекта. Оне су примери народног градитељства, али и праве лекције из еко-културе и показатељи како човек може искористити снагу воде, не угрожавајући природу. Често се каже да је вода извор живота, али колико год то познато звучало, чини се да јој је ипак потребна додатна и стална брига. Подизање свести о значају ресурса без којег се не може, основни је циљ пројекта #ВодаЗдравоЗаГотово (WaterCareInACreativeWay) који реализује чачанска Библиотека и у оквиру ког је организовано ово образовно-рекреативно дружење.
Радионицу и излет осмислили су библиотекари Марија Радуловић, Тања Вуковић и Ирена Планинчић, док фотографије библиотекара Владимира Симића сведоче о изузетно пријатном дану проведеном у (не)откривеним лепотама природе. Пловидба језером Међувршје, која је заокружена посетом српске светиње из 14. века о чијем историјату су говориле предане монахиње, организована је уз подршку Туристичке организације Чачка.
Извор: Градска библиотека
Фотографије: библиотекар Владимир Симић
