Као што су недавно најавили, Чачани су половином јула поново били у Созополију, у близини Солуна, како би помогли у подизању великог засада маслина на имању које припада Манастиру Хиландар. Овог пута на метоху Српске царске лавре било их је свега четворица, али су, и поред екстремно високих температура, успели да заврше велики посао. Наиме, невреме које је тим делом Грчке протутњало крајем јуна, оставило је иза себе велику штету на имању, на коме је пролетос засађено око три хиљаде садница маслине. Будући да су испод нивоа земљишта, велики број младих садница био је поплављен, па су, како су нам испричали, морали да им поново направе одговарајуће јаме, пазећи да очувају саме биљке. За овај, нимало лак посао требало им је шест дана. Али, добровољни рад за нашу највећу светињу није им пао тешко, а доживели су велику благодат и част, истичу, што их је поново посетио игуман Хиландара архимандрит Методије, пореклом Чачанин.
Зоран Јанковић, Иван Тодоровић, Небојша Мајсторовић и Ацо Васовић из Чачка су кренули 14. јула у вечерњим сатима. Првобитни план, да наставе ограђивање великог имања на коме се налази маслињак површине око 30 хектара, морао је да буде промењен. Приоритет је био да млади засад врате у живот, будући да су у невремену више од половине садница прекрили вода и блато.
– Вода је скоро поравнала цео простор. Мештани су нам испричали да је био прави потоп, да такву кишу не памте. Морали смо поново да откопавамо младе биљке и да им направимо првобитне јамице, а уједно смо и плевили засад од набујалог корова. Терен је благо купаст, тако да нису све саднице биле потпуно поплављене. Радили смо од раних јутарњих сати, али већ око 9.30 због велике врућине, а темпаратура је достизала и 50 степени, морали смо да правимо паузу. Поподне смо опет долазили и на метоху остајали све док има видела, углавном, до 21 часа. Због ненормално високих температура сада је било много теже радити него у јуну, када смо радили скоро по цео дан – испричао нам је Ацо Васовић.
И због велике удаљености од око 170 километара од Хиландара, имање на метоху у Созополију није обрађивано, већ је давано у закуп. Међутим, временом је запуштено. На предлог посланице из области Каликратије, којој припада и Созополи, усвојен је пропис да се имање мора оградити и уредити. Тако је и подигнут засад маслина, а планирано је да буде засађено још око седам хиљада садница. У великом делу посла око уређења имања свој допринос летос су дали и бројни Чачани.
– Док смо били доле, ушло се у преговоре да се купе пољопривредне машине, као и да се допреме контејнери у којима ће моћи да буду смештени радници који дођу да помажу. Биће постављени поред старе цркве, која је, као и конак, сада урушена, али како планирају, ускоро ће и ти објекти бити обновљени. Како су нам испричали, црква је с краја 19. века, била је посвећена Светом Николи…
Сва четворица Чачана били су у групи која је у Созополију радила и у јуну. Како истичу, ентузијазам који им је улио благослов игумана Методија, није их ниједног тренутка напустио, ниједан се није пожалио да му је тешко, већ су сви радили са неком посебном енергијом и радошћу.
Зидине старе цркве
– Сви смо пореклом са села, али живимо и радимо у Чачку, ретко који од нас мотику узме у руке. Али, сада је ово нека друга прича. Тешко је то објаснити речима, некако човеку срце буде пуно – кажу.
Игуман Методије је и овог пута дошао да их види и поздрави, да им донесе дарове. Како кажу, велики дар је и сама његова посета и свака његова реч. Чачани су понудили да буду добровољци-акцијаши и у неком наредном послу, вероватно, већ на јесен, када буде берба грожђа или када се буду сакупљале маслине.
В. Т.
Фото: Чачани у Созополију
НИШТА НИЈЕ СЛУЧАЈНО
И овог пута били су смештени у Неа Каликратији, у којој летују и бројни туристи из Србије. Ацу Васовићу је на једном купању испала венчана бурма у море. Покушали су да је пронађу, али нису успели. Многи који су били у близини помогли су, али није вредело. Сутрадан им се, ипак, посрећило. У ствари…
– Било ми је жао, јер 24 године сам у браку, не скидам је са руке… Кад смо сутрадан дошли на плажу, скоро у исто време, пришла нам је госпођа из Трстеника и рекла да је њен син Јанко пронашао бурму. Он и друга деца тражили су је сатима. Јела из Новог Сада, коју смо упознали у том месту, рекла је да је одмах отишла у цркву да се помоли да је пронађем. Не могу описати ту срећу, не само због бурме, већ и због те деце, па и Јелиних молитви – поделио је Ацо Васовић ову лепу причу са читаоцима „Чачанског гласа“.
