ОТАЦ МИЛОШ ВЕСИН: „ПЕВАТИ БОГУ = СТАВИТИ СВОЈ ЖИВОТ У СТИХОВЕ“
– Свако од нас је позван да буде поета, не по вештини склапања речи и повезивања редова, него по начину пројаве љубави и како ћемо том љубављу грлити људе око себе и не додирнувши их, али да они осете да смо пре свега бића Божија и чеда Његова, која су овде позвана да би ширила радост, мир, разумевање и добру вољу – напоменуо је протојереј-ставрофор, професор др Милош Весин.
Чим чујемо да је свако од нас позван да буде песник, прва помисао може да нам буде Богом дан дар неким људима да везу речи из себе и од тога плету поетске нити. За све нас би живот био много бољи да је саткан од поезије, навео је отац Весин. Ипак, назначио је и да не бисмо смели бити неправедни према прози, посебно, када кажемо да је нешто прозаично.
– Чинимо неправду дивним делима Достојевског, Толстоја, Сервантеса, као и нашим писцима Иву Андрићу, Меши Селимовићу, Јанку Веселиновићу… Али, недавно смо прославили празник Светих апостола Петра и Павла, који је особити празник љубави. Химнографски символ, амблем тог празника је песма која се поји уочи Петровдана, на Бденију, која почиње трократним питањем Петру: „Волиш ли ме?“ Васкрсли Господ три пута пита Петра да ли Га воли! Тако је хтео да оповргне његово одрисцање Христа. Наравно, сви бисмо рекли да Га волимо, али Он не очекује такав одговор. Он очекује одговор уочљив у начину нашег опхођења према људима који су на животној стази наше љубави. Све оне које имамо у нашим животима, родитеље, децу, браћу, супружнике, пријатеље, познанике… Они су ту, око нас, зато што су поверени нашој љубави – објаснио је отац Милош Весин на предавању „Певати Богу = ставити свој живот у стихове“, које је недавно одржао у чачанској Гимназији.
„ЧУХ ГЛАС БРАТА СВОГА, ЧУХ ГЛАС БОГА СВОГА!“
Од нас зависи и да ли ћемо према ближњима, уместо љубави, показати зловољу и једни другима претворити живот у пакао. И рај и пакао су овде, међу нама, указује протојереј-ставрофор, професор др Милош Весин. Сусрет васкрслог Христа и Петра се давно догодио, а та химна, која му је посвећена, надилази простор и време. Тај сусрет има и више димензија. Како наводи предавач, једна се дотиче свих људи и наше свакодневице…
– Свако од нас поштује одређена правила понашања, када смо у цркви на Литургији. Али, наша Христоликост почиње, када изађемо из цркве и када би требало да је просијавамо. Није увек тако. Светоотачка поука о нашој теми је врло кратка, ракао бих, врло бритка: „Чух глас брата свога, чух глас Бога свога!“ То је и у складу са древном хасијском пословицом да су људи слова Божијег језика. Бог нам увек проговара кроз друге људе – тако што нам они казују гласом. Да ли сте икада Богу благодарили на том чудесном дару који имамо – на гласу! Он је битан део људске личности и Богочовека Христа!
ПРЕТЕЧЕ МУЗИЧКЕ ТЕРАПИЈЕ
Желећи да укаже на благотворно дејство црквеног појања, отац Милош Весин, посветио је део предавања и Светом Јовану Лествичнику, игуману Синајског манастира. Тај светитељ, аутор једног од највећег дела „Лествица”, говорио је да псалмопојање, када је умерено, ублажава душу.
– То је један од првих светоотачких извора из којих ће настати оно што данас зовемо музичка терапија. Да би она могла да се примени, мора да има одговарајуће висине, број херца, начин на који се изводи. Најважније је да ли ћемо је у себи доживети и понашати се у складу са тим…
Отац Весин је подсетио да је свака болест дисбаланс тела, душе о духа. Повратио је сећање и на првог практичног музичког терапеута др Максима Михаиловича Жижиленка, неуропсихијатра. Како је тај човек успео да, као логораш, међу својим пацијентима постигне најмању смртност од епидемије тифуса?
– Он је био лични пријатељ патријарха мученика Тихона. По његовом благослову, примио је монашки чин тајно и био је први катакомбни епископ Руске православне цркве. Био је прогнан на Соловетска острва, где је некада био манастир кога су комунисти претворили у логор, специјално немењен за епископе, свештенике, монахе, цивиле активне у цркви. Међу њима је било доста хорских певача. Када је ту прогнан, није му дозвољено да се бави медицином. Али, завладала је епидемија тифуса. Тада су некако остали лекари и заробљеници успели да умоле управу да један део болесника повере др Жижиленку. После тога, установљено је да је најмање смртности у баракама и одељењима која су била под његовим надзором. Није др Жижиленко имао лекове, ако је могао некоме дати аспирин, то је био највећи домет медицинске терапије. Али, пошто је добро познавао црквену музику, био је добар појац, почео је да пева. Онда је и успоставио један систем, јер је увидео да сваки глас у православном појању, има их осам, делује на одређено обољење… И на овом примеру видимо колико су старозаветни аутори и Свети Јован Лествичник били у праву, када су говорили о благотворном дејству црквене музике – напоменуо је Весин.
Он је указао и на податак да је 1953. настала тиха револуција у свету, када је усаглашено да сва музика буде подешена на 440, уместо на 432 херца, колико је било до тада. На тих 432 херца писали су Бах, Шопен, Моцарт. Иако се чини да није велика разлика, то подешавање може се назвати и криминалним, сматра професор Весин. Да би оправдао такав став, навео је пример нацисте Јозефа Гебелса који је, такође, покушао да подеси музику на 440 херца. Добро нам је познато како су нацисти успевали да заведу масе…
ПРЕКО ПОТРЕБАН ЛЕК
– Увек, али увек ћете пронаћи одговоре на многа питања, ублажити бол и тугу, достићи и радост, ако прибегнете читању Књиге псалама. Лек који нам је свима доступан су Свето писмо и Псалтир. У нашу цркву у Либертивилу редовно долази на службе социјални радник у једном затвору у Чикагу. Недавно ми је у разговору рекао да чита псалме затвореницима за регулацију беса… Да ли би требало да постанемо затвореници да бисмо схватили делотворност Божијих речи, а Господ нас позива да будемо поете… – запитао се отац Милош Весин.
Он је прочитао и Давидове псалме у којима славослави Господа, такође, врло делотворне. Његова препорука, осим читања Светог писма и Књиге псалама, учествовања у Богослужењима, је и да је молитва највеће добро које можемо дати ближњима. Прочитао је и Псалам 50, који је својеврсна тежња за чистим срцем.
– Важна је и жеља за чистим срцем. Ништа не долази преко ноћи, зато не очајавајте и ако паднете – устаните! Важно је бити упоран.
Подсетио је отац Милош Весин и на речи Светог владике Николаја: „Ставите свој живот у стихове!“ Његова препорука је да сваки дан донесемо неки стих, не морамо га ни записати… И оно што би свакодневно требало да понављамо је „Нека буде воља Твоја“, а не наша смовоља и „Све што дише нека хвали Господа…“
Још је много савета и духовних поука које бисмо, према слободном схватању, могли издвојити из предавања Милоша Весина, пароха јужночикашког и професора на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Напоменуо је отац Весин да су псовке отров, не вентил, како их често оправдавамо. Свесно или несвесно, када се не слажемо са нечјим мишљењем или ставовима, нападамо, не снагом аргумената, него личност. Упозорио је и на оговарање, нарочито у време поста. Опрез је пожељан и на друштвеним мрежама, с обзиром на то да су се добрим делом претвориле у оговарања…
Предавање протојереја-ставрофора Милоша Весина одржано је, 19. јула, у чачанској Гиманзији. Било је део манифестације „Хорско сретање под Кабларом“, коју је организовало Удружење Ирмос у сарадњи са Центром за неговање традиције, Народним музејом, Градском билбиотеком „Владислав Петковић Дис“, Гимназијом и Градом Чачак.
