ПАВЛЕ ОПАНЧИНА, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОШ „ТАНАСКО РАЈИЋ“
ГЛЕДАО САМ ТАДА ФОТОГРАФИЈЕ ВУКОВАЦА, А УЧИТЕЉ ЈЕ РЕКАО: „И ТИ ЋЕШ БИТИ ОВДЕˮ
Сваки ученик генерације на крају свог осмогодишњег школовања направи осврт на дотадашње успехе и на све аспекте који су довели до тих резултата. Тако и овогодишњи ђак генерације Основне школе „Танаско Рајићˮ по имену Павле Опанчина, поред упорности и труда, истиче и своју радозналост као један од важних детаља на путу ка одличним оценама.
‒ Себе бих описао као изузетно причљиву, радозналу и особу која увек циља на то да буде у праву. Ових осам година школовања обележило је много лепих момената – дружење, екскурзије, као и тестови и одговарања, све оно што је моје досадашње школовање учинило занимљивијим и „бурнијимˮ. Да бих постао ђак генерације највише ми је труда требало у 5. и 6. разреду, када сам о томе најмање размишљао. То је стога што тада нисам био довољно зрео да проценим шта ми се свиђа више, а шта мање од лекција, па је за све што сам учио требало више труда. Од 7. разреда се то променило и испоставило се да су ми готово све лекције биле занимљиве, захваљујући искључиво мојој радозналости, па ми учење није представљало проблем. Када сам сазнао да сам постао ђак генерације, био сам изузетно срећан и осећао сам се испуњено јер сам своје осмогодишње школовање закључио на тако леп начин.
Иако ученици генерације успевају да постигну одличне резултате из свих предмета, увек постоје области у којима се боље сналазе, као и наставници који у њима пробуде жељу за проширивањем знања у одређеној сфери. Павле истиче које су то области и који наставници у његовом случају, као и на којим је такмичењима показао највише знања.
‒ Што се тиче најдражег предмета, никада нисам могао да се одлучим за један предмет и кажем да ми је тај омиљени. Ипак, увек сам понајвише уживао у математици и биологији. Сваки наставник је такође личност за себе и сваки је оставио трага у мом школовању, али ипак, најупечатљивији су ми били наставнице биологије, математике и енглеског језика, затим наставник физике, разредни старешина, као и учитељ Рајко. За мене је добар наставник онај који не учи децу само о предмету који предаје, него и о животу, што су сви моји досадашњи наставници изузетно добро чинили, па им се и овим путем на томе захваљујем. Био сам учесник многих ваннаставних активности, као на пример планинарске и рецитаторске секције, учествовао сам и на разним приредбама, глумио у Дому културе за Дан школе и учествовао на разним такмичењима. Освајао сам награде на такмичењима из српског језика, математике, биологије, географије, физике и хемије. Највећи успех ми је освојена 3. награда на Републичком такмичењу из биологије.
Павле каже да му највећу подршку пружа његова породица, што ће се наставити и у будућности, када планира да постане ученик природно-математичког смера Гимназије Чачак, а открио нам је и како воли да проводи време када не учи и када је ван школе.
‒ У слободно време возим бицикл, играм кошарку, причам са другарима, тренирам. Од књига највише волим да читам авантуристичке романе, поготово ако су из више делова. У Чачку највише волим да шетам поред Мораве, одлазим на брдо Љубић и да се возим разним стазама. Обожавам да путујем и омиљена ствар код путовања ми је упознавање са људима које тамо срећем. Срећним ме чини разговор са мени драгим људима, дружење са мојим другарима и остваривање циљева које сам себи постављам.
Један од тих циљева био је и овај када је Павле проглашен најбољим учеником у својој генерацији, а да ништа од тога није случајно, откриће нам и једна анегдота из његовог детињства, која крије важну симболику.
‒ Наиме, у 4. разреду док сам још био код учитеља, ишао сам ходником школе. У тренутку сам застао и, не трепћући, почео да гледам на зид са фотографијама вуковаца. Учитељ ме је видео и пришао ми је. У том тренутку ми је у шали рекао: „И ти ћеш бити овде.ˮ То је прокоментарисао и са наставницом географије која се ту нашла. Тада сам ја то схватио само као шалу и убрзо заборавио на то. Четири године касније, на матури, када сам коначно званично сазнао да сам ђак генерације, учитељ ме је подсетио на тај дан и рекао ми је да је у том тренутку, кад ме је видео како непомично гледам у тај зид, знао да ћу то и остварити. Тај догађај је засигурно најупечатљивији и заувек ћу га памтити. Оно што сам закључио из ове приче је и оно што бих поручио мојој генерацији. То је да никада не одустајете од својих снова, макар мислили да су немогући ‒ држите их барем у својој подсвести, што је очигледно и код мене био случај, верујте у њих и, са довољно жеље и воље, они ће се остварити.
Марија
Миљуш
