– Данас деца уче многа знања, а бити добар човек, светитељ, некако је занемарено. Једно без другог не може. „Интелигенција без доброте је готов ђаво“, говорио је Свети Јустин Ћелијски. Треба да спојимо мекоћу и топлоту срца са оним што учимо и онда ћемо добити једну здраву, светосавску личност!
Речи оца Предрага Шћепановића, свештеника цркве Христовог Васкрсења у Подгорици, указали су на српске светитеље 20. века о којима је говорио на недавно одржаном предавању у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис.“ Пуни знања, љубави, светосавља били су Свети владика Николај, Свети Ава Јустин, Патријарх Павле, отац Тадеј, Свети Мардарије Ускоковић, Преподобни Симеон Дајбабски.
– Они су као океан, али ћемо из плићака, колико будемо могли, покушати да „захватимо” њихове животе и дела. Беседили су благо срспког народа и духовност. Они су последње локомотиве које су нас везале за вагон светих Немањића и српске средњовековне духовности. И данас, када је воз људске историје отишао у тунел, они су наша светла на крају тунела, светионици у тамној ноћи. Њихова дела ће се изучавати вековима, они ће нас надахњивати и показивати нам пут Христов који води у вечни живот – назначио је отац Предраг утицај наших савременика.
Предавање „Српски светитељи 20. века“ организовало је, 18. јуна, Удружење „Ирмос“. Одржано је у дворишту Градске библиотеке. Део је пројекта „Дечји хор Ирмос“, који ће бити реализован ове године, не само наступом хора, већ и предавањима наших духовника.
Неминовно, велики део свог предавања свештеник Предраг Шћепановић посветио је владики Николају. Није много говорио о Мардарију Ускоковићу, с обзиром на то да је о њему, пре неколико месеци, одржано предавање, такође, у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“.
ДВОСТРУКИ ДОКТОР НАУКА ПОНОВО У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ…
– Владика Николај рођен је на Туциндан 1880. године, по старом календару, и то ће му, на неки начин, одредити живот да се потуца по свету. Биће прогањан. Још као беба отет је мајке, која је копала кукуруз. За њега ће бити плаћена велика глаоба. После 36 година, он ће се срест са човеком који га је отео у једној гостионици у Лондону. Тај „хајдук” се хвалио да је у селу Лелић отео дете и можете мислити колики је био шок за њега, када му је владика Николај рекао да је он то дете. Још као дете, завлачио се у звоник Манастира Ћелије. Стално је говорио да га је мајка учила да пред светињом треба ћутати… Још у детињству је читао Достојевског, Шекспира и остале великане светске књижевности. Завршио је шест разреда основне школе, после је отишао на факултет. Владика Николај докторирао је у Берну, у Швајцарској, на немачком језику, на тему „Вера у васкрсење Христово као основна догма апостолске цркве“. Други докторат одбранио је на Оксфорду „Филозофија Џорџа Берклија“, на енглеском језику. Тако је владика, када је дошао у Србију, иако са два доктората, поново морао да полаже седми и осми разред. Колико је био смирен, изашао је на испите, док га један члан комисије није питао шта је њему Велимировић који је написао „Религију Његошеву?“. Када је одговорио да је то он, тај члан комисије му је одговорио: „Реците овим во.…ма српским да Вам испишу диплому, а Вас ћу замолити да нам одржите предавање“… – навео је отац Предраг детаље из сетињства и малдости владике Николаја.
НИШТА НИЈЕ СЛУЧАЈНО…
Поменуо је и један догађај из Балканског рата, када је владика Николај причешћивао војску. Једног официра је два пута причестио. Према монашким правилима, тако може примити само човек на самрти. И тај официр је знао да ће тога дана настрадати, пошто га је владика два пута причестио. И заиста, пала је једна једина граната и он је погинуо.
– Заиста, прва лекција духовног живота је да ништа није случајно. Када то схватимо, на добром смо путу!
На почетку Првог светског рата, владика Николај је био на располагању српској војсци, али га је Никола Пашић послао у Лондон да тамо оформи мисију. У Америци и Енглеској одржао је многа предавања и борио се за уједињење Срба и Јужнословенских народа.
Док је још био у Енглеској, 1919. изабран је за епископа Жичког, а годину дана касније, премештен је у Охридску епископију.
– Владика Николај је у Охриду и Битољу подигао прва сиротишта. Само је по томе свет, колико је гладне деце нахранио. Није дозвољавао да јеврејска и муслиманска деца једу свињско месо. Ту је написао „Молитве на језеру“. Невероватно дело и по томе што нигде у светској књижевности нећемо пронаћи да неко благосиља своје непријатеље. Владика Николај је у 75. глави написао: „Благослови Господе непријаyеље моје, ја их благосиљам, не кунем их! Непријатељи су ме више гурнули у наручје Твоје, него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу…“ – подсетио је предавач.
У Битољу је обновио немачко гробље и тада је говорио да мртви људи не могу бити непријатељи српском народу. За то је чуо и вођа Трећег Рајха.
– И данас, они који га нападају, неће да кажу да му тај гвоздени крстић који је добио од Хитлера није помогао. Српска Жича је бомбардована, као средиште владике Николаја, По личном Хитлеровом наређењу ухапшени су Патријарх Гаврило Дожић, Петар Зимоњић, владика Николај. Владика је протеран у Љубостињу, потом у заточеништво у панчевачки Манастир Војловица. Са Патријархом Гаврилом одведен је у злогласни немачки логор Дахау 1944. године…
У логору је провео тешке дане и тамо је написао „Кроз тамнички простор“.
– Грешили смо, испаштали смо, увредили смо Господа Бога! Кажњени смо! Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божијег благослова… – навео је отац Предраг Шћепановић део из дела Крзо тамнички простор.
После Другог светског рата, владика Николај одлази у Америку. У отаџбину се враћа скоро пола века касније. Било је баш онако како је много пре одласка у логор и изгнанство рекао свом братанцу Тиосаву…
Наставиће се
