Данас је у сали Скупштине града одржана комеморација једном од најбољих чачанских новинара Гвоздену Оташевићу. Породица, пријатељи, колеге, али и поштоваоци Оташевићевог лика и дела, на самом почетку одали су му последњу пошту минутом ћутања.
Драгослав Оташевић, Гвозденов син присетио се тренутака из свог детињства проведених са оцем, али и одрастања.
– Служећи се терминима којима се само он служио, имао је свој род, број и падеж. Нисам прочитао ни део ствари које је мој отац написао, не јер нисам хтео, већ као свако дете које не слуша своје родитеље, ни ја нисам слушао свога оца. Имао сам прилику да када смо и он и ја одрасли, да је опус књига које је написао, резултат је онога што сам га убедио да уради и напише ствари којима је присуствовао. Гвозден Оташевић је свој живот посветио херојима Чачка и Србије, волео је људе, али није волео оно што је видео у њима, оно чему је присуствовао, а присуствовао је свему и видео свашта, јер је неко од нас и то морао – рекао је Драгослав Оташевић, Гвозденов син.
Заједно са др Александром Лепосавићем из Института за воћарство, Оташевић је провео доста времена на Косову и Метохији, обилазећи српски народ који живи доле.
– Знао сам га, знао сам ко је, јер сам знао његове текстове да ишчитам више пута, јер сам у њима налазио изговорене речи умних људи из давног детињства, а које се данас скоро не користе. Давно ме је, 2005. године сачекао на улазу Института за воћарство, да говорим о тексту о малинама остао је до последњег дана нашег познанства. Имао сам прилику да са њим проведем доста времена, на путовањима која су била честа, најчешће обилазећи наш народ на Косову и Метохији, он је био спреман да oд једне ситнице, напише најлепше репортаже о обичним људима и њиховој борби за останак и опстанак у најсуровијим условима. Интелектуалац поникао из народа никога није оставио равнодушним. Поштовао је све, нарочито пољопривреднике и сиромахе, говоривши да њих можеш погледати одозго, само када им пружиш руку да устану. Са њим никада ниси могао да ћутиш, причао је о свему, а највише о породици и деци која су му много недостајала. Често је родитељски знао да ми каже: „Деца никада не излазе из срца, ни из новчаника“. Помагао је свима, један његов наслов био је довољан да се нађу начини и прикупи помоћ за породицу са 14 деце, да се одблокирају рачуни Института због њиве која се испречила између некадашњих власника и министарства или умешно провуче информацију о несташици малине на светском тржишту и на тај начин помогне продаји нашег најпрофитабилнијег воћа – рекао је др Александар Лепосавић.
Након пензионисања, истог дана био је један од уредника Гласа западне Србије и агенције РИНА.
– Скоро 20 година смо провели заједно, и мислим да је од првог дана био једини човек који је веровао у нас и који нас није оставио до судњег дана. Био је најмудрији и најхрабрији међу нама и био је највећи међу свима које ја познајем. Такав је био, такав је отишао и такав ће остати заувек међу нама – рекао је Гвозден Николић.
Комеморацији је присуствовао и градоначелник Чачка, Милун Тодоровић, истакавши да је још од малена познавао Гвоздена Оташевића од ког је научио доста о животу и који је доста задужио град Чачак.
– Гвоздена Оташевића сам знао још од малена, живели смо близу, увек нас је учио истини, да није све црно бело, да увек треба пронаћи средину, да треба саслушати, размислити. Волео је спорт, свој Чачак, своју породицу. Умео је да ништа не каже, а да вам тиме највише каже – рекао је Тодоровић.
Гвозден Оташевић рођен је 10. новембра 1951. године у Чачку, где је завршио Основну школу и Гимназију, након чега је завршио и Факултет Политичких наука у Београду. После одслужења војног рока у Врању, 1977. године запослио се као новинар у НИП-у „Политика”.
Као извештач Дневника „Политика експрес”, пратио је Олимпијске игре у Москви (1980), Светско првенство у фудбалу у Шпанији (1982) и ратна дешавања на подручју бивше Југославије. Оташевић је 80-тих година писао за Чачански глас.
Вештим пером записивао је судбине на хиљаде људи, лепих, занимљивих, али и оних мање лeпих ствари у чачанском крају и Моравичком округу.
Виолета Јовичић
