„Цветни механизам“ настао по диктату душе
ИЗВОР И ФОТО: ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА
Књига прича „Цветни механизамˮ Ане Ранђић, представљена у петак, 7. јуна у дворишту чачанске Библиотеке, оставила је утисак да је ова публикација право освежење на нашој књижевној сцени. Музика, цвеће и изложено уметничо дело „Звезда-цветˮ које и краси корицу збирке лирских записа дале су одличан шлагворт Ани Ранђић, проф. књижевности да неколико прича прочита и кратким коментарима и духовитим досеткама илуструје како је рукопис угледао светлост дана. Шта све човек може да ради са временом које истиче у вечност и како се лично претвара у опште истакао је аутор поговора Милан Громовић, књижевни критичар и сарадник на Филозофском факултету у Новом Саду.
У чачанској Гимназији, коју је некада и сама похађала, Ана Ранђић генерацијама ученика преноси своју љубав према књижевности, а то је чинила и током вечери подсећајући присутне да смо у овом свету често разапети између два сата (тамнице времена или цветног пакла), једног који касни и једног који жури. Двадесет и шест прича се одупире тој тамници и оне су саздане од лирско-епске супстанце у којима речи ничу као биљке из корена, а потом као што то бива са цветним механизмом спирално расту ка сунцу, односно и оне теже највишим вредностима. „Можемо једино да узрастамо у светлости, што значи да узрастамо у љубави, у вери, у нади и у доброти. И када год заборавимо на то, ми светлост губимо или као што један песник каже ми душу губимо сунце по сунце. Сваки пут када изневеримо себе, изневеримо ближњег, ми губимо по једно сунце и идемо ка оном најширем отуђењу од Богаˮ, казала је Ранђић.
Књига је оплемењена радовима академског сликара Млађана Браниловића, објавило ју је Друштво за афирмацију културе „Пресингˮ и према речима ауторке већи део ње настао је 2019. у преломном животном моменту, када је и написала четрнаест прича које су биле објављене у часопису Повеља. Остале је прибележила 2021. године, док је последњу кратку причу „Сусретˮ написала пре неколико месеци. Иако она садржи само неколико реченица испоставило се да су оне биле кључне за објављивање збирке и да се одлично надовезују на Набоков цитат који отвара књигу и гласи „сви смо ми гусенице анђелаˮ.
О вредности штива, интертекстуалности, цитатности које говори о великом Анином познавњу књижевности и њеном професионалном опредељењу, али и аутобиографском плану који узраста ка општем искуству, у коме се сваки читалац може пронаћи и открити још један ниво приче, говорио је Милан Громовић. „У самом рецепцијском смислу књига је значајна, јер има простора за читаоца и његов домишљај и то је оно што је посебно краси. Сам механизам и чин раста цвета је спроведен и у саме кратке приче које се гранају, ту нема линераног тока, нема фабуле, сижеа, па да радња мора помно да се прати да се не би нешто пропустило. Ви заправо имате одличне песничке слике сложене у прозаиде, песме у прози или кратке причеˮ, између осталог је казао Громовић.
Вече је заокружено инспиративним порукама из збирке „Цветни механизамˮ које су биле исписане на букмаркерима које је ауторка даривала публици. Програм је водила библиотекар Марина Белић, а посебан печат вечери дао је музички део у коме је Алекса Радовановић на акустичној гитари извео неколико нумера.
