Били су прва генерација која је Техничку школу похађала у новој згради. Te 1960,у изнова основаној установи, уписана су прва одељења машинског, хемијско-технолошког и грађевинског смера. У први разред пошло је 216 свршених основаца.
Многи од њих нису остали машински, грађевински или хемијско-технолошки техничари. Наставили су даље школовање и, углавном, брзо се запошљавали. Техничка школа је у новом добу и здању пратила и развој чачанске привреде. У ствари, било је међусобног преплитања и блиске сарадње. Њену изградњу су помогли „Цер“, „Хидроградња“, „Слобода“, „Сима Сарага“, „Милан Благојевић“ и остала тадашња чачанска предузећа. Сви ти подаци о почецима и првих пола века детаљније су описани у монографији „Техничка школа у Чачку 1946 – 1996“, аутора Хаџи Миодрага Јаћимовића, професора српског језика и књижевности.На основу сачуваних докумената, професор Јаћимовић је описао и послератни период и прве зачетке грађевинске струке. Тако је настајала Техничка школа. Прво су је похађале послератне генерације средњошколаца које су касније градиле солитере, школе, предузећа, али и мостове, путеве, сваки објекат који спаја људе. Ипак, право „устоличење“ грађевиснке и осталих струка започето је шездесетих година 20. века.
Тако је и генерација која сада слави 60. годишњицу велике матуре дошла у школу са традицијом. Нису они захтевали на подсећању најважнијих историјских тренутака. Неизбежно, нови објекат у који су свакодневно улазили, трајно остаје у сећању. Многима су и бољи услови, професори, школски другови били „одскочна даска“ да после матуре, откривају нова знања и вештине. Ипак, су из средње школе понели много важних сведочанстава, а не само оно са оценама.
Оцене су могли да поправе до 30. априла 1964. године, када је за матуранте, односно, четвртаке завршена школска година. Диплому су добили два месеца касније. Професор Јаћимовић је записао и да је тада било машинаца и грађевинаца који су полагали поправне испите. Једино су хемијско-технолошки техничари могли да одахну од школских обавеза, ако се нису припремали за наставак школовања.
– Имали смо сјајне професоре од којих смо много научили. Припремали су нас за даље школовање, за посао, за живот – кажу старији матуранти Техничке школе.
Друга сведочанства ђачког доба стицали су ван школе. Биле су то генерације које су учествовале у многим радним акцијама и нису проналазиле изговоре да их избегну. Најбоље награде за сваки рад били су им дружење и излазак на Корзо. Могли су да се виде, прошетају и поразговарају са пријатељима до 10 увече, односно, до 22 сата. Пристојни младићи и девојке нису смели бити виђени на улици у каснијим вечерњим сатима. Када су се даље отиснули у живот, ти тренуци безбрижности и великих прјатељстава постајали су све драгоценији. Изнова их препричавају и када се срету на прославама годишњица матуре. Сете се свих школских другова, професора, чак и тренутака које су некада желели трајно да избришу. Али, нема брисања сведочанстава из школских дана. Ако и за тренутак нестану, увек се појаве и подсете. Некада је то и највећи гламур матуре коју изнова славе. Старији матуранти не брину о гардероби и остављању утиска видљивом оку. Уместо тога, чувају успомене на генерацију која је у много чему била прва и привилегована, без обзира на све тешкоће на које су наилазили у школовању. Ипак, нису расли у изобиљу. Неизбежно, сете се и школских другова који су отишли…
Некадашње ученице хемијско-технолошког смера ових дана су имале посебну привилегију. Сусреле су се са својом професорком математике Олгом Видојевић. Почетком шездесетих, професорка је имала довољно искуства да држи наставу, али и младости да разуме и развије пријатељство са ученицама од којих је била мало старија. И тим сусретом су створиле ново сведочанство из школских дана, важније од најбољих оцена.
