“СЛОВЕНСКИ СВЕТ”, ПРИЧА О СРПСКО-ЧЕШКИМ КУЛТУРОЛОШКИМ ВЕЗАМА
Удружење “Ксенија – руски језик” које углавном негује српско–руске културолошке, традицијске и језичке везе, недавно, у малој сали Културног центра, организовало је предавање о српско–чешким културолошким везама, под називом “Словенски свет”. Према речима професорке руског језика Ксеније Радојичић, за разлику од протекле деценије, одлучили су да ове године, поводом Дана словенске писмености, представе још један нама веома близак народ, Чехе. Будући да је професорка својевремено на Филолошком факултету, поред руског, као други словенски језик одабрала чешки, јавила се велика љубав.
– То је врло занимљив језик, врло логичан, међутим, када га читате и причате, више подсећа на словеначки. Али, ко је мало надарен за језик, када чита, када слуша, може да закључи шта би нека реч значила. Чешки је моја трећа љубав, после српског и руског језика – увела је у предавање Ксенија Радојичић.
НЕГОВАЊЕ СРПСКО-ЧЕШКЕ ВЕЗЕ
Причу о српско-чешким културолошким везама донеле су занимљиво и инспиративно професорка др филолошких наука Александра Корда Петровић и др Александра Добросављевић, унука Чеха Карела Дубе. Професорка чешке књижевности на Филолошком факултету у Београду дала је хронолошки приказ односа два народа, како су се развијали, када је била кулминација сарадње и какви су одрази данас. Поред тога, говорила је и о знаменитим Чесима који су се уткали у нашу културу, у наше животе, осврнувши се и на историјски део, од периода Великоморавске кнежевине, па кроз векове, до 19. века, када почињу праве, истинске везе у оквиру народног препорода и свесловенског одушевљења:
– Нисмо ни свесни колико је била богата сарадња између српских и чешких просветитеља. У другој половини 19. века много образованих Чеха долази у Србију и оставља дубок траг у различитим областима. Долази доста чешких лекара, музичара, привредника, занатлија и већина њих остаје у Србији, а њихови потомци су и данас међу нама. Поједини су чак и примили православну веру, женили се Српкињама. Неки су се и враћали, али су заувек били повезани са нашом културом.
Професорка је подсетила да је почетак 20. века, када су многи српски сликари студирали у Прагу, значајан тренутак узлета узајамних односа два народа. Осврнула се и на међуратни период, на време када су између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Чехословачке биле изузетно јаке везе, када су потписани многи уговори о сарадњи.
– Тада имамо читав талас студената који су студирали у Прагу, под врло повољним условима. У другој половини 20. века историјски смо се, можда, мало одвојили због социјалистичког друштва које смо имали, али у култури те везе остају да живе. Многи чешки писци који су били забрањени током 70-их и 80-их година у Чехословачкој, у бившој Југославији су налазили други дом и ми смо их радо читали. Те везе се настављају до данас и долази до новог узлета, у смислу постојања различитих удружења која негују српско-чешке везе – рекла је Александра Корда Петровић.
КАРЕЛ ДУБА, БОРАЦ ЗА ПРАВДУ И ПАЖЉИВ ДЕДА
У 19. веку велика група Чеха долази у Србију, на позив краља Милана Обреновића, који је хтео да привредно оснажи земљу, подсећа Ксенија Радојичић:
– Краљ је послао позив у Аустроугарску, на који су се Чеси одазвали. Познато је да је др Јарослав Кужељ оставио неизбрисив траг у Чачку, а он је управо дошао с једном групом Чеха, у другој половини 19. века. Почетком 20. века долази млади господин Карел Дуба, а његови потомци су и данас у Чачку.
О свом деди и чешко-српском детињству пре пола века, причала је др Александра Добросављевић:
– Моје сећање на деду су дуготрајне приче. Говорио ми је колико је знање важно. Учио ме је да читам књиге, захваљујући деди постала сам члан Библиотеке. Играо се са мном, имали смо пуно играчака, коцкица, коњића, лутки које су стизале из Чешке… Сећам се и специфичних јела…
Деда др Александре Добросављевић и новинара Владимира Дубе дошао је из Беча, као образован Чех, по позиву Министарства за саобраћај и рударство Краљевине Србије. Карел Дуба је конкурс прочитао у новинама.
– Дошао је са неколико другова, који су неговали словенски дух у Бечу. Желели су да и они имају самосталну државу, као Србија, која је за њих била појам слободе. Међутим, нису се дуго задржали у Београду. Не знам зашто су се вратили у Беч. Али, постојало је једно писмо, којим газда неке фабрике позива деду да се врати. Не знам да ли је то био разлог дединог одласка, или нешто друго. Углавном, поново долази непосредно пред Први светски рат, али сам и остаје у Србији. Није хтео да ратује, па је био у аустроуграском заробљеништву, у Сењском Руднику. Иначе, у то време су све Чехе који нису хтели да ратују стрељали, или слали у руднике. Дедин живот после Првог светског рата је везан за Сењски Рудник, где је био руководилац машинске радионице. Ту су биле модерне машине, а парна машина којом се рудари спуштају у окна и данас функционише и једина је у Европи – прича Александра Добросављевић.
Карел Дуба је, по сећању његове унуке, имао карактер бунџије и борца за правду, а иначе је добро говорио и писао немачки језик.
– Мама га је често питала: “Како вас нису хапсили”? А деда је говорио: “Био сам им потребан”. Стручно знање га је одржавало на послу. Потом је радио у Ћуприји, као руководилац погона за прераду и припремање угља у фабрици шећера. Ту је била велика чешка колонија, са једином чешком школом, поред Београда. Ступијаћи у брак са баком Лепосавом, деда је примио православље, јер су се тада склапали само црквени бракови. Мој тата се родио у Београду, али је похађао чешку школу. Занимљиво је да су оцу променили презиме у Дубић. Зашто? Кажу, био је пијан поп. Да ли је то право објашњење? Не знам. Тетке су се презивале Дуба, тата Дубић, а једино је брат Владе успео да се избори да врати своје право презиме – открила је своју српско-чешку везу Александра Добросављевић.
Владе Дуба за наш лист каже да се о тој теми није много причало у породици:
– Сестра и ја смо прихватили ту верзију, а ја сам од најранијих дана желео да вратим право презиме. Хтео сам да то буде са пунолетством када се добијају исправе, међутим, стицајем околности, то нисам учинио тада, већ много година касније. Тачније 1996.
ТИХ И ДОСТОЈАНСТВЕН
Наш колега, нажалост, деду није запамтио, јер је имао непуних пет година када је 1969. године преминуо.
– О њему сам највише слушао од моје мајке Вере, која је са њим имала сјајан однос. Говорила ми је да је био изузетно педантан и као пример наводила његове беспрекорно уређене фиоке и кутије са оловкама, које су увек биле наоштрене и прецизно сложене по бојама. Био је одмерен у односу на околину и припадао оној категорији људи која ће пре него што ће нешто рећи добро промислити – сећа се Дуба речи своје мајке.
Открива да је једна од особина Чеха да су прилагодљиви и склони асимилацији. Ни његов деда Карел није био другачији.
– Своју децу није учио чешки, а мој отац Александар је тек у каснијим годинама самоинцијативно почео да га учи. Међутим, последња три дана свог живота, када је упао у неку врсту коме, говорио је само на матерњем језику. Ниједну српску реч није употребио и није било јасно о чему говори. То нам је причао отац који је у тим тренуцима стално био уз њега. Можда је и то сазнање било пресудно да сестра и ја останемо у земљи. Нарочито она, јер је након завршетка факултета већ “једном ногом” била у Швајцарској – прича Владе Дуба.
Ова прича је постала занимљива и новинарки РТС-а Вишњи Вишњић Милић, па је на ту тему доста испричано у њеној ауторској емисији “Грађанин”, емитованој на Првом програму националне телевизије 17. маја, а може се погледати и на Soy Tube каналу.
Н. Радичевић и В. Дуба
Фото: Владе Дуба
ПОРОДИЧНО ГЛАСАЊЕ
Пред почетак Другог светског рата, након анексије Судетске области од стране Немачке, знатан број Чеха се из Србије враћао у Чехословачку. У породици Дуба је организовано гласање. Мушки чланови су били за то да се оде у Праг, а женски, баба и две тетке, нису. Тако су остали у Ћуприји.
КОЦКИЦЕ КОЈЕ НЕДОСТАЈУ
Животни пут Карела Дубе, нарочито онај пре доласка у Србију, испоставило се, за његове потомке је у знатној мери под велом мистерије. До тог закључка су дошли прикупљајући документацију неколико година уназад. Неке ствари се не поклапају са оним што им је причано. Надају се да ће успети да бар нешто открију. То неће бити нимало лако, јер је много времена протекло и нико, ко би могао нешто да им више каже, није међу живима. Ипак, они не одустају.