Вече посвећено једном од највећих песника међу музичарима Ленарду Коену, коме је писање било разлог постојања, уприличено је у петак, 24. маја у чачанској Библиотеци. У оквиру овогодишњих Дисових свечаности програм насловљен стиховима „Ако пожелиш мрачније, убићемо пламен” које је Коен певао на свом последњем албуму обележио је концерт бенда „The Cave Dogs”.
Београдски трибјут бенд „The Cave Dogs” који је већ деценију и по познат по одличним интерпретацијама песама Ник Кејва, овог пута завредио је пажњу и аплаузе чачанске публике изводећи мелодије Л. Коена. Вече је отворила нумера „Suzanne” коју је извео фронтмен Никола Крстић, а након што су се на сцени придружили остали чланови бенда низали су се хитови један за другим: „Dance Me to the End of Love”, „You Want It Darker”, „Who By Fire”, „So Long, Marianne”, „Lover, Lover, Lover”, а цела сала певала је: It’s not someone who’s seen the light/ It’s a cold and it’s a broken Hallelujah/ Hallelujah/ Hallelujah. Двочасовни наступ заокружили су песмом „I’m Your Man”, потврђујући речи Владислава Бајца да су Коенови стихови „свеопшти путокази који се тичу сваког живог бића”.
Да је ватра Коенов лајтмотив показује завршна књига песама Пламен настала из његових рукописа, коју су уредили професор Роберт Феген и Александра Плешојно и објавили након ауторове смрти 2018. године. За српску публику књигу је превео Владимир Копицл, а објавила „Геопоетика издаваштво” у оквиру едиције „Нотни списи”, посвећене чувеним уметницима, углавном музичарима чији дар за књижевно стваралаштво је остао у сенци њихових примарних каријера. Предговор који потписује Коенов син Адам потврђује да је Ленард као песник започео пут славе, а да ова публикација представља затварање круга, последњи плам ватре која је током живота горела и држала мисао будном и свежом.
Поред одабраних необјављених песама, и оних које су се нашле на последња четири албума, Пламен је јединствен по томе што садржи богат низ Коенових цртежа и аутопортрета, као и избор записа из његових бележница насталих у периоду од готово 70 година. Цртежи и скице вредан су прилог јер представљају синхронизованост његових покрета руке и мисли преточених у речи, односно стихове. Код Коена уметност се преплиће у различитим облицима, а о нераскидивости књижевности и музике овако је једном приликом говорио: „Нема разлике између песме и композиције. Нека моја остварења била су прво композиције, а нека су прво била песме, док су нека била ситуације. Све што напишем има звук гитаре у позадини, чак и романи”. Говорио је да је „поезија сведочанство живота, а ако живот ваљано пламти, поезија ће остати као пепео”. У кратким забелешкама је казивао велике мудрости, попут оне „пошто више не желим да причам о себи, морам постати камен. Пошто више не жудим ни за ким, нисам сам”.
У уводном делу програма о Коеновом песничком ставралаштву говорила је библиотекар Тијана Бежанић која је на крају поручила публици „читајте преводе Коенових стихова и белешки. Верујем да ће се пред вама отворити још један, другачији свет поезије, онај који вам је промицао док су вам чула била омамљена музиком и гласом беспрекорног џентлмена, чији хумор, елеганција, лежерност и елоквенција никада не застаревају.”
Извор и фото: Градска библиотека
