Следећег дана, после Лазареве суботе, Христос улази у Јерусалим. Али, овога пута, не онако као што је много пута раније долазио, као непознати и непризнати странац. Не, овога пута Он свечано улази у Јерусалим. Пре тога је заповедио Својим ученицима да му доведу младу магарицу, седа на њу и тако улази у град, где Га дочекује мноштво људи и деце са палминим гранчицама у рукама. Ти људи и та деца га поздрављају древним поздравом којим су се Јевреји обраћали само цару: „Осана! Благословен Онај Који долази у име Господње! Осана на висинама!“ И како пише јеванђелист Матеј: „Како Он уђе у Јерусалим, узбуни се сав град говорећи: „Ко је то?“
Шта значи све то, то мноштво људи, те палмине гранчице, ти громки поздрави намењени само цару, та ликујућа радост? Зашто се сваке године сећамо тог догађаја са таквом радошћу као да и сами стојимо на улицама светога града, и чекамо Христа, и срећемо Га, и радујемо Му се поздрављајући Га тим поздравом, тим вечним „Осана?“ То значи да је Христос, макар се то збило одавно и то само у том једном једином далеком граду – ипак био Цар, да је Христос царевао и био признат од стране народа као Цар! Да, Христос је учио о Царству Божијем, о Свом будућем царевању. Али, тог дана, шест дана после Пасхе, Он је јавио своје Царство и овде на земљи. Он је открио Своје царство људима, позвавши их, а са њима и све нас да постанемо грађани тог Царства, да постанемо поданици тог смиренога Цара без земаљске власти и земаљске моћи, али Цара свесилном Својом љубављу, гле, на тај јединствени дан, на Цвети, док стојимо у препуним црквама, опет и опет одјекује оно исто царско „Осана!“ И ми изнова себи и свету око себе, и сведочимо: није умро, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму. На Цвети изнова постајемо свесни да Христос, после свог свечаног уласка у Јерусалим креће на страдање и према крсној смрти. Но, светлост која се запалила у свету на Цвети обасјаће и бездану тмину Његовога страдања.
Три дана после Крста и крсне смрти почиње да свиће зора неизрециве васкршње радости. Васкрсење Христово и јесте прави смисао и сила Лазареве суботе и Цвети, тих задивљујућих дана у које се – привевши наш пост крају – припремамо да до краја следимо Христа у његовом вољном страдању, у његовом преславном Васкрсењу у трећи дан по распећу.
Црква Вазнесења Господњег
