ИМА МАЛО И БОЖЈЕ ВОЉЕ…
Јован Тешић има 15 година и ученик је Богословије Светог Петра Цетињског Српске православне цркве на Цетињу. Након завршетка Основне школе “Танаско Рајић“, одлучио је, у својим, баш младим годинама, да свој живот посвети теологији и свештеничком позиву.
Српска православна црква има неколико Богословија у земљи и свету. Средњошколско образовање пружају богословије у Призрену, привремена у Нишу, Фочи (Република Српска), Манастиру Крки (Кистање, Хрватска), Сремским Карловцима, Крагујевцу и Цетињу, чији је ректор Чачанин Благоје Рајковић.
Ових дана, приликом боравка у родитељском дому у Чачку, посетио је са својим дедом Милетом, чувеним чачанским музичаром, нашу редакцију… Разговарали смо о томе како се у тим годинама у којима његови вршњаци размишљају о животу на забаван и авантуристички начин, одлучио баш за пут вере, смерности, православља…
– Свидело ми се то, мислим да ће ми се свидети тај посао, свиђају ми се предмети које учимо, али углавном, исто мислим да има мало и Божије воље у томе што сам ја завршио тамо – сматра млади Јован Тешић.
У ком тренутку је одлучио и шта је било пресудно да се окрене Богословији, ка вери, у смислу професионалне оријентације, каже:
– Од малена сам у цркви са родитељима проводио време, то је одувек било уз мене, што се тиче вере. А како сам одлучио, не знам ни сам, десило се.
Питамо Јована и да ли је на тај избор утицало окружење у коме је одрастао, црква у којој се добро осећао?
– Лепо је у цркви, волим да слушам појања, често сам у певници, а појем тамо са ђацима који уче. Почео сам да појем сад кад сам се уписао.
На који се начин уписује Богословија и шта је био садржај пријемног испита, Јован каже…
– Имао сам пријемни, нисам имао никакав захтев где бих отишао, ја сам само ставио тамо – на Цетиње … На пријемном су била историјска питања из Библије и духовна питања, уопштено основе о вери и морали смо нешто да певамо од тропара. Црквено појање, то је један од предмета у школи. Волим све да певам. Доста је обимно и не знам још ни пола од тога.
Богословија, средња, траје пет година, прича млади Чачанин. Предмети које учи на првој години су Стари завет, Катихизис као основе вере, поменуто Црквено појање, језици српски, грчки, руски и црквенословенски и историјски предмети: општа историја, библијска историја и агеологија (свеци). Ако је дозвољено у овом контексту и материји питање – шта му највише „лежи“, наш саговорник одговара:
– Највише волим Црквено појање. А шта ми не „лежи“, сад сам у некој фази имао проблем са црквенословенским. Добро знам језике, мало сам каснио са градивом, треба молитве да учимо напамет…
НАЈЧЕШЋЕ ГА ПИТАЈУ – КАКО ЈЕ ТАМО?
У Цетињској богословији има ученика из разних крајева земље и православног света. Како је организован живот будућих младих свештеника у овој образовној установи, сазнајемо…
– Живимо у интернату, ја сам са још три друга у соби, живимо у заједници и трудимо се да будемо више сложни него што можемо да будемо. Друга деца су већином из Црне Горе и Републике Српске. У мом одељењу нас има 12. У том интернатском заједништву, поред учења, имамо и друге активности, помагали смо око дрва и грејања ове зиме, а јесенас смо Цетињском манастиру помагали око цеђења грожђа… – прича за „Глас“ Јован Тешић.
Не заборавља Јован и светиње Цетињског манастира: десна рука Светог Јована Крститеља, честица Часног крста, мошти Светог Петра Цетињског су реликвије због којих су манастирске литургије увек пуне верника.
Подстакнут нашим питањем, Јован сумира број својих колега на овој Богословији: укупно је пет одељења за пет генерација, у другом и трећем разреду их је по четворо, а укупан број полазника ове школе сада је 33. Некад је једно одељење имало ђака колико их је сад укупно на целој Богословији. Тај број зависи од интересовања ученика за ове школе, које, примећује наш саговорник, последњих година, опада.
Коментарише Јован и правила понашања која школа прописује, истичући да морају пазити како се понашају изван интерната, јер „не остављају утисак само о себи, већ и о целој школи“. Када говори о слободи кретања, каже:
– Ми можемо да изађемо кад год хоћемо, обавезне активности су нам школа и Литургија, тј. службе. Нисам загледао да ли се сви понашају у складу са православним календаром, ја постим, ја се придржавам свега тога. Ректор је причао са нама свима после ручка како треба да се понашамо у посту. Када говоримо о забранама, ту свакако спадају алкохол и цигарете, али млади људи некада хоће све да пробају – прича кроз осмех наш саговорник.
„НЕ БИХ ДА НАПУШТАМ СРБИЈУ…“
Оцене које добијају не морају увек бити „математички израз“, каже млади Тешић. И кад су слабије, поправљају се учењем, јер професори кажу да је најважније знање. Без жеље да га „увлачимо“ у политику, питали смо Јована, колико су безбедни ђаци ове Богословије, с обзиром на интенције, те нове, Црногорске цркве…
– Раније је било напада на интернат, али сада је то ослабило, скорије није било инцидената, важно је да не провоцирамо никога тамо и требало би да све буде како треба.
Где себе види за пет, шест, десет година, намерава ли да настави школовање на Богословском факултету, Јован Тешић одговара да ће за пет година, кад заврши средњу, вероватно уписати факултет у Београду, јер „не бих да напуштам Србију“, каже овај млади Чачанин.
ЊЕГОВИМ ПУТЕМ…
На питање има ли потребу да утиче на своју генерацију, на њихово смирење, образовање, на окренутост вери, на неки прави пут у ово лудо време и шта жели да постигне овом професијом, Јован потврдно одговара, али не жели ни да намеће своја размишљања… Да се некакав утицај већ догодио, открила му је мајка у недавном разговору, наводећи да има деце која ће кренути његовим путем, у намери да упишу Богословију.
Када дође у Чачак, најчешће га питају – како је тамо? Мисле на школу, интернат, каква је храна. Школарина се плаћа 150 евра месечно. Књиге купују сами, а на располагању им је и библиотека. Старији ђаци имају заједничке екскурзије са колегама из других богословија у Србији. Ишли су у Грчку…
Како се добија посао и има ли право да изрази жељу где да буде распоређен и шта би била та његова жеља, Јован каже:
– Треба да будем рукоположен. Кад ћу бити рукоположен, прво за ђакона, па онда за свештеника, зависи од митрополита. А тај тренутак не знам од чега зависи, ваљда, кад неко процени да сам спреман. Мислим да имам право да изразим жељу, вероватно, а волео бих да будем овде на Љубићу, а то значи, близу родне куће.
ОСЛОНИТИ СЕ НА СЕБЕ…
Уз све то, Јован Тешић свира и виолину, самоук је, а тај ген је сигурно добио од деде Милете… У његовим годинама, подсетимо, тек их је 15, сигурно је сувишно питање шта му представља највећи проблем, кад се одговор већ сам намеће, а Јован га и изговара – одвојеност од породице. Зато кући долази једном месечно…
Али, такође, истиче да је добро да се „што пре осамостали и да се што више ослони на себе“, иако је такав избор за средњу школу, ипак, ређи…
Зорица Лешовић Станојевић