Везене кецеље, које су некада раније биле у моди и са којима су се шепуриле румене домаћице у својим кухињама, можда би давно биле заборављене да није вредних руку Косане Косе Поповић (74) из Гуче. Ова вредна Драгачевка са великом љубављу оживљава мотиве са старих кецеља, а често и са „домаћица“ које су се најчешће качиле изнад шпорета, покушавајући да оно што је некада било у моди поново врати, али истовремено и надгради неким интересантним, најчешће духовитим порукама, а понекад и заборављеним рецептима.
Иако их је, из године у годину, све мање, драгачевске ткаље, везиље и плетиље плене својом упорношћу и креативношћу и буде велико интересовање где год да се појаве са својим малим ремек делима. Велики допринос очувању драгачевске традиције рукорада даје и Косана Поповић из Гуче, медицинска сестра у пензији, која је своју вештину и таленат за ручне радове, али и склоност према писању открила у зрелијим годинама свог живота. Тридесет пет година посветила је здравству, радила је у Дечјем диспанзеру у Гучи. Како каже, док је била млада никада није ни помислила да јој је, поред занимања које је срцем одабрала, потребна и нека врста креативног одушка. Иако је њена мајка била врсна ткаља, везиља и плетиља, од ње није успела да научи ниједну од тих вештина, јер је била пето дете у породици Радојичић, па је требало времена да дође на ред.
СТАРИ МОТИВИ, ДУХОВИТЕ ПОРУКЕ, ЗАБОРАВЉЕНИ РЕЦЕПТИ…
– Одрасла сам у Дучаловићима, подно Овчара, уз три старије сестре и брата и баш тада, када је дошао тај дуго очекивани дан у коме је требало да почнем да учим да везем, схватила сам да је моја жеља просто ишчезла. Била сам тада окупирана неким другим стварима. Након тога, низале су се године – школовала сам се, запослила, удала, гајила кћерке и више се нисам ни питала да ли сам нешто изгубила што нисам научила да плетем и везем. Ипак, када сам напунила 40 година, осетила сам изненада потребу да нешто извезем или исплетем. И како то обично бива, оно што нисам научила од мајке, учила сам од колегинаца са посла, а када сам савладала технику веза – схватила сам да ме ручни рад испуњава и да у њему могу да испољим своју креативност.
Сакупљала сам старе кецеље и са њих скидала мотиве да их сачувам од заборава, али сам се увек трудила да свом везу додам и нешто ново. Обично су то биле разне поруке, врло често веома духовите, попут оне коју сам давних година извезла по жељи купца: „Нисам дебела, него жена и по“, а било их је дефинитивно много. Дружила сам се и са сликарима, па ми је једна млада сликарка рекла да треба да унесем мало еротике на своје кецеље и то је, заиста, имало смисла – рекла је за „Чачански глас“ везиља из Гуче која своје пензионерске дане проводи на најбољи могући начин – у креативном раду и дружењу, што за њу представља велику сатисфакцију, тим пре што својим оригиналним кецељама уноси ведрину и весеље у многе домове.
Највише је кецеља Коса извезла са мотивима трубе, јер су трубач и тај чаробни лимени инструмент прва асоцијација на Драгачево. И то је био пун погодак! Њене кецеље су се на Сабору трубача продавале као алва. Много су се допадале и странцима, који су често желели да се сликају са њом и њеним занимљивим ручним радовима.
УВЕК ЋИРИЛИЦОМ!
Удружење сеоских жена Драгачева представља једну сигурну луку, у којој су подршку и велику инспирацију пронашле и последње ткаље, везиље и плетиље драгачевског краја које покушавају да очувају стару традицију рукорада и своје вештине пренесу је на младе нараштаје. И Коса има само речи хвале за рад овог удружења.
– Од када сам се учланила у Удржење, редовно се састајем са осталим чланицама, размењујемо идеје, дружимо се и заједно излажемо своје ручне радове на разним манифестацијама. Новац који на тај начин зарађујемо представља драгоцену подршку нашим кућним буџетима. Мој циљ никада није била искључиво зарада, већ је то увек била превасходно жеља да своју креативност поделим са другима. Од када сам ушла у Удружење, почела сам, поред кецеља, да везем и јастучиће за децу. Углавном сам бирала да на њима буду јунаци из цртаних филмова, јер децу то највише радује. Драгоцену подршку у раду ми је пружило и Удружење „Снага пријатељства – Amity“, које ми је 2020. године, у време короне, доделило шиваћу машину, што ми је изузетно помогло у мом послу. И Удружење „Наше Драгачево“ ми је указало велику част доделом захвалнице и заставе Србије за неговање ћириличног писма на мојим ручним радовима.Учинили су изузетак, јер су такве захвалнице до сада додељиване само фирмама и управо због тога то за мене представља изузетну част – објаснила је Коса.
Сви Драгачевци који су имали прилику да упознају јунакињу ове наше приче, за њу најчешће кажу да је креативна, ведра, друштвена и радна и да поседује енергију на којој јој могу позавидети и далеко млађе жене. А такав утисак је стекао и аутор овог текста. Зрела по годинама, али у срцу са младалачким жаром и жељом да све што додирне оплемени. То и јесте тај чаробни импулс који рађа спремност човека да се увек суочава са новим изазовима и помера сопствене границе.
СПРЕТНА И СА РЕЧИМА
Коса је покренула и сопствену радионицу етно веза „Везољубље“, у којој ствара своје јединствене кецеље. Ова умешна везиља барата спретно и речима, што је показала у свом роману првенцу, који носи наслов „Петучица“, а чији је издавач Библиотека општине Лучани у Гучи. У њему је из пера зреле жене, али из угла детета које је одрастало у годинама после Другог светског рата, описан тадашњи живот на селу са свим својим обичајима и увреженим традиционалним вредностима, али истовремено и први продор модернизције.
Коса поседује задивљујућу енергију и стваралачки занос који не пролази. Док седи над платном и везе, интензивно размишља о новом роману. А на крају разговора са нама, ова борбена жена младалачког духа је пожелела да пренесемо поруку младима да увек следе циљеве које су зацртали, али да при томе никада не забораве да треба да заснују своје породицу, јер су оне темељ свега и дају смисао животу.
В. Степановић
.
